“Ne ubijaj neprijatelje koji su se predali; pokaži milosrđe prema ranjenima, ženama, deci i starcima“
Biblija, “Novi zavet“
Rat u ljudima probudi najbolje i najgore osobine. Rasvetlićemo ređe spominjanu temu: nepisano pravo koje se odnosi na običaje rata. Reč je o široko usvojenim pravilima i običajima ratovanja koji su bili daleko značajniji, uticajniji i delotvorniji nego formalno pravo. Razlog za to leži u činjenici da su se oko toga u samim rovovima, na prvoj liniji fronta, bezuslovno “dogovorile“ zaraćene strane, što je u moralnom smislu podvig. Bez posrednika, bez delegacija, vojnici u rovovima su se sami organizovali kako bi jedni drugima olakšali život.
Već u antičko doba, kod Sumera i Vavilonaca, zabranjuje se ubijanje glasnika, zarobljenika ili ranjenika. U drugom milenijumu pre nove ere nastala je sačuvana zapovest: “Ti treba da daš hranu i svome neprijatelju. Gost, ma bio on i neprijatelj, ne sme biti povređen“. Razlog za ovakvu susretljivost prema neprijatelju nije teško videti. Kreatori takvog običajnog prava dobro su znali da se i njima može dogoditi isto što i neprijatelju – da budu zarobljeni, ranjeni ili bolesni, pa i ubijeni. Viteška pravila, čiji kodeks do danas diktira odnose fer-pleja na ratištu, imao je niz suptilno propisanih postupaka u različitim situacijama.
Na najdužem frontu na svetu, Istočnom, bili su neočekivano česti slučajevi komunikacije na prvoj borbenoj liniji. Tada je ustoličena i fraza drugovi u nesreći. Kako je rat odmicao, a front relativno često upadao u mirovanja, počela su da vladaju nova, nepisana pravila. Ivan i Hans su se dovijali da sebi olakšaju život, nezavisno od vatrenih parola njihovih komesara koji su postojali (s različitim imenima) na obema stranama. Za vreme varljivih primirja, borci najčešće nisu samoinicijativno tukli po neprijatelju, niti izazivali sudbinu. Štaviše, dešavalo se da razmenjuju hleb, konzerve, cigarete, pa čak i da igraju neku vrstu fudbala, tako što bi gađali gol koji je protivnik postavio kod svojih rovova i vraćajući loptu.
Najpoznatiji prećutni dogovori bili su:
-Nije se pucalo na vojnike koji su podigli belu zastavu, ali i tu je bilo izuzetaka.
– Nisu dirani bolničari i ekipe za asanaciju. Stradali na ničijoj zemlji podjednako su smetali obema stranama. Kada bi sami izlazili i pomagali ranjenicima posle prestanka borbe, tada nije bilo dejstava. Na smenu bi i jedni i drugi izvukli svoje ranjene.
-Jeste bizarno, ali nije se pucalo ni na neprijatelja koji obavlja svoje prirodne potrebe. Ne iz sažaljenja, već stoga što bi to i sami mogli da dožive.
-Nikada se nije pucalo na vodonoše ili raznosače hrane.
-Po pravilu, piloti nisu pucali na suparnika koji bi iskočio iz pogođenog aparata, ali su zabeleženi i surovi izuzeci.
-Mornarica, koja je oduvek bila elita i imala svoje specifične običaje, još lakše je stvorila taj nepisani kodeks. Zajednički prijatelj i neprijatelj svim mornarima sveta bilo je i jeste more. Obaveza svakog kapetana koji je naišao na brodolomnike, odnosno žrtve napada, bila je da ih spase iz vode i brine se o njima dok ih ne preda u svojoj luci nadležnim službama, prekidajući svoj napad i deleći rezerve hrane i vode sa zarobljenima.
Na Zapadnom frontu 1915.
Slučajevi privremenog mira, kako smo već naveli, poznati su još sa Zapadnog fronta u Prvom svetskom ratu, a zabeleženi su i u igranim filmovima i beletristici. Vojnici su za Božić izlazili iz rovova, razmenjivali poklone i zajedno pevali svečanu božićnu pesmu. Sutradan bi se klanica nastavila. Najupečatljiviji događaj opisao je i Stevan Jakovljević u “Srpskoj trilogiji“. Dogodilo se to u mučnoj rutini Solunskog fronta kada su se na ničijoj zemlji našli bugarski i srpski vojnici čestitajući jedan drugom Uskrs i razmenjujući hranu. Razjurila ih je artiljerija paljbom karteča na velikoj visini.
U sledećem nastavku Marfi za početnike
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
