Proleteri svih zemalja…izvinite
Tako je govorio Milovan Ilić – Minimaks. Red je da se setimo jednog od najduhovitijih ljudi našeg prostora. A eto nama, za dan-dva i Praznika rada, prvog maja. Kako – kog Praznika rada? Onog zbog kog smo spajali dane, išli u šoping, a svakako se našli na vikendici (ko je ima), ili na nekom od brojnih izletišta. Tamo bi se, uprkos molbama, palile vatre, roštiljalo bi se, družili bi se ljudi. Mnogi jaganjci bi tom prilikom utihnuli. Kod nas je dugo na taj dan bio i Prvomajski uranak; kroz Kostolac bi ranim jutrom kamion vozio duvače iz rudarskog orkestra koji bi svirali budilicu; autobusi bi dovezli folklorne ansamble u Ljubičevo, tamo bi se već našli ringišpili, tezge s kineskom robom, itd. Posle toga – pravac u Lagunu, na gitarijadu. Ceo dan ispunjen zadovoljstvima. Nemojte samo reći da se toga ne sećate, mnogi smo profesionalno, a mnogi i privatno, tako dočekivali Dan rada.
U svetu se za taj dan rada pripremaju mnogo drugačije jer je taj praznik proglašen još u pretprošlom veku. Moćni sindikati pripremaju vrlo temeljno demonstacije, uvek nečim nezadovoljni – radnim vremenom, dnevnicom, možda i mobingom…Malo im je što su odlično plaćeni za svoj posao, nego hoće još više. Mi smo mnogo skromniji – mi bismo samo da okrenemo neko prasence ili jagnje, pa će sve brige, bar tog dana, biti potisnute u drugi plan. Kad smo već kod radnika i radničkih prava, setimo se i najzavodljivije, utopijske poruke koja je njima ikada upućena: proleteri svih zemalja, ujedinite se! Englezi su govorili Workers of the world, unite! Moćni nemački sindikati su izlazili na ulicu s parolom Proletarier aller Länder, vereinigt euch! Pri tom su se dobro pripremali i za sukob s policijom. U Istočnom lageru ovaj praznik je slavio rad, pa nekako nije išlo (bar ne zvanično) da se neko buni. Umesto toga, pravljene su parade za koje se ispostavilo da su skupe, pa su ukinute, a bile su i blizu Devetog maja, Dana Pobede). Slogan je ostajao isti…U međuvremenu nastale su i nestale socijalističke države, one koje su taj praznik prisvajale, a praznik je ostao.
Ispod naziva turskih levičarskih novina Hiriet (Hürriyet – sloboda) dugo je pisalo Bütün ülkelerin işçileri, birleşin (Butun ulkerein iščileri, birlešin)! Živojin Pavlović je u svojoj zbirci crtica “Flogiston“ na svoj način karikirao: fukara butum dunjaluk šurćurluk. Tako dobro da je jedan pisac iz Hrvatske to uzeo kao naslov svoje knjige. Postoji i latinizovana verzija ove izreke, bez obzira što je u vreme pojave jednog od najpoznatijih bradonja to bio mrtav jezik: Laborantes terrarum omnium iungamini! Ovaj napis nalazio se na zastavama, partijskim knjižicama, udžbenicima. Sećate li se marksizma u školama? Hiljade profesora moralo je da bude zaposleno kako bi predavalo nešto što nije nauka, već uverenje, odnosno ideologija. Isto tako, hiljade njih su ostali bez posla ili su morali da se prekvalifikuju. Marksizam je, bez konkurencije, bio najdosadniji predmet u školi i na fakultetima. Znamo i zašto – svaka ideja koja mora da se nauči zbog ocene ili obaveze nije uspela, a svako nije bila omiljena.
Video sam mnogo Marksovih spomenika. Na svakom je, pored datuma i imena, stajala i poznata parola. Ona ni njemu, ni njegovim saborcima koji su osnivali Savez pravednih (Bund der Gerechten) nije mnogo pomogla. Mudrovanje i debate po novinama nisu isto što i borba na terenu, gde su morali da se sukobe s iskusnim Laburistima, Konzervaticima, Demohrišćanima, pa i policijom, ako zatreba. Stoga su se rešili da osnuju Savez komunista. Dalju priču znamo…
Šta se, međutim zna još, ali se malo spominje među njegovim pristalicama? Marks je bio potpuno trapav i neorganizovan u privatnom životu, nimalo primer njegovog učenja. Porodica mu je često gladovala, a brojni prijatelji pomagali su mu materijalno kako bi živeo pristojno. Onaj koji je imao savršene formule za ekonomski uspeh, nije umeo da ih primeni na mikro-planu, u svojoj porodici. Svejedno, on na Zapadu povremeno ulazi u modu, a njegove knjige se kupuju i čitaju.
Jedna od tih publikacija je i hrabro napisan i nacrtan strip “Marks za početnike“, autora Maksa Riusa. Godine 1984. Između dogme i jeresi, izdavači su uspeli da dešifruju autora koji je izvanredno cinično umeo da, na ivici žileta, pošalje i precizno usmerene strele u nedodirljivu metu. Studentski izdavački centar Beograd započeo je serijal “za početnike“ u kome se našlo mesta za Frojda, Ajnštajna, Platona…Marks je otvorio sezonu, a autor je sebe predstavio kao magarca koji pokušava nemoguće, kao i Marks. Naravno, on je bio cinik na svoj račun, za razliku od junaka stripa. Bilo je pravi podvig napisati nešto prema čemu smo svi, odavno, imali tipičan učenički otklon. Strip je, ipak, svojim jezikom, umeo da marksizam pretvori u nešto vidljivo i ogoljeno. Nesrećni Marks je bio, kao što znamo, loš praktičar, a veliki teoretičar. Ide to, nekako, jedno s drugim. Na pitanje kako bi voleo da naslovi autobiografiju, jedan neomiljeni književnik (svestan svog statusa), nevoljko je odgovorio: “Nadam se da ćete imati razumevanje za mene“.
U sledećem nastavku: Govor tela
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
