“Govorite taj tekst, molim vas, kao što sam ga ja vama izgovorio – da, prosto, klizi sa jezika. Jer ako ga budete izvikivali kao što to čine mnogi naši glumci, onda bih ja svoje stihove isto tako lepo mogao dati gradskom telalu da ih on izvikuje. A nemojte ni mnogo testerisati vazduh rukama – ovako – već sve radite mekim gestovima; jer u samoj bujici, buri i, tako da kažem, vihoru strasti, morate postići uzdržanost koja će tu emociju da oplemeni.“
Tako je, kroz usta svog najpoznatijeg junaka, govorio Šekspir koji je karijeru u Londonu počeo tako što je predvodio grupu dečaka koji su prihvatali i čuvali kočije posetilaca pozorišta. Potom je, vodeći pozorišnu družinu počeo da piše tekstove da ne bi plaćao veoma skupa autorska prava. Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija.
Ovaj napis, osim u knjigama, prvi put sam video krajem osamdesetih na zidu ulaza u skromne prostorije Kulturno-prosvetne zajednice tadašnjeg Titovog Užica. Ubeđen sam da mora stojati na vidnom mestu svakog televizijskog studija, da ga učesnici emisije sve vreme vide. Osim što na televizijama možemo čuti niz gramatičkih i ortoepijskih grešaka, raznih prostakluka i uličnog (uličarskog) govora, možemo videti i takozvani govor tela. U njemu, naravno, nema ničega lošeg (teorijski), jer ne treba osoba da govori skamenjena kao mumija. Međutim, ako bolje obratite pažnju, videćete da se ljudi pomažu rukama kada treba da skrenu pažnju na neke svoje iskaze – ili da skrenu pažnju s njih kako biste pomislili da je u njima sve tačno. To, razume se, pripada moralnoj patologiji koja bi se mogla kratko nazvati laganje. No, cilj ovog, verovatno uzaludnog, lamenta nad govorom tela nije da se bavimo prevarantima; previše bi nam to vremena oduzelo.
Govor tela je fizički deo čovekovog komunikacijskog čina. On može pratiti artikulisani govor, ali i ćutanje, kada govornici nekim gestovima, umesto reči, iskazuju svoje misli, raspoloženje, reakcije. Da nema razlika od naroda do naroda (Bugari u znak saglasnosti odmahnu glavom kao kad se nama nešto ne dopada), reklo bi se da je govor tela ograničen, ali ipak univerzalni jezik. Poljubac poslat s dlana, mahanje rukom, stavljanje prsta na čelo, pаlac postavljen između kažiprsta i srednjeg prsta (šipak), svuda su u svetu razumljivi. Čak i kad je čovek potpuno miran, bez ikakvog pokreta – i to nešto govori.
Govor tela je stariji od artikulisanog jezika (razmahivanje batinom ispred pećine bilo je svima razumljivo). Stigao je u nauku, ali i u pseudonauku. Sredinom XIX veka bila je popularna veština zvana fiziognomika (složenica grčkih reči priroda i misao). Ona je tvrdila da se na osnovu tipa ličnosti, njegovih duhovnih vrednosti, stanja zdravlja, pa i crta lica i njihovog izraza može proceniti ko je kakav čovek još pre nego što progovori. Zabluda, predrasuda? Ko bi ga znao…Retko sam grešio kada sam na osnovu spoljnog izgleda ili kretanja, gestova, procenjivao čoveka, ali to je sasvim individualna stvar, zar ne? Izgled može da prevari, tako je govorio Vergilije (nimium ne crede colori).
Ipak, ovde nije reč ni o govoru gluvonemih, veštini pantomime, ritualnim gestovima, profesionalnom načinu sporazumevanja vojnika, gnjuraca, sportista. Sigurno vam se mnogo puta dogodilo da slušate stranca, ne razumete njegove reči, ali dobro vidite kakve su mu namere. Podignuta obrva, pogled spušten ili skrenut u poslednjem trenutku, staklast izraz u očima kojim neko želi da vas uveri kako govori istinu, stavljanje ruke na srce, itd. Dodajte gestove po svom iskustvu, pa ćete videti kako je lako proniknuti u misli čoveka i kad ne govori. Njegovo telo govori sasvim dovoljno. Kada neko pokaže šipak, isplazi jezik, pljune pored vas ili pokaže lakat, to su već jasno iskazani znaci šta taj misli. Nikakva posebna pamet vam tu nije potrebna, već budističko strpljenje i olimpijski mir kako ne biste tu neverbalnu komunikaciju pretvorili u nasilnu, odnosno tuču.
Nije nama dovoljno muka s artikulisanim govorom i govorom tela. Postoji i obrnuti govor. Izvesni (da li) Dejvid Outs tvrdi da svaki put kada vam se neko obrati, taj smišlja dve rečenice (ili gesta) srodnog značenja. Jednu možemo čuti (ili videti), dok je druga smišljena podsvesno i uključena je u izgovorenu. Komplikovano? Nije baš previše. Najpoznatiji primer koji on navodi jeste ni manje ni više nego Nil Armstrong. Dejvid Outs je njegovu rečenicu mali korak za čoveka (Small step for man) protumačio kako je kosmonaut hteo da kaže da će ljudska vrsta hodati i po drugim svetovima…A vi onda preispitajte svoj komunikacijski sistem, koliko je stvarno tajanstven. Dok otključavate vrata automobila, uzimate kašiku u ruku, listate novine ili se javljate na mobilni, zagrlite čoveka da biste mu nešto šapnuli, neko već zna kakav ste čovek i šta može očekivati od vas ako vam se obrati. Grci su tu ukupnost čoveka odavno nazvali habitus, ali ko će to sad nadobudnim gostima ekrana da objašnjava; oni svaku rečenicu započinju sa pa, a sagovornika prekidaju tako što mu se unesu u lice ili počnu da razmahuju rukama. Najviše me iritira kada neko kaže – nemojte da me pogrešno shvatite… Oprem! Kako se ko izrazi tako će ga i shvatiti, a ponekad ne mora ništa ni da kaže – i to je to…
U sledećem nastavku: “Tajna večera“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
