Ugao Nemanjine i Sinđelićeve – “mala pumpa“
Crno-belo svedočanstvo o jednoj varoši
Ponekad se vratim gradu u kome živim tako što ispričam (napišem) poneku pričicu o njemu. Obično ne obraćam pažnju na tog tihog, trpeljivog saputnika. Zavoleo sam ga. Ne bih mogao odrediti koliko je širok taj njegov zagrljaj, ili koliko su duboka osećanja kada u povratku s puta sa moravskog mosta ugledam njegova svetla, ili obrise, ali sam siguran da to jeste ljubav. Malo čudna: protkana ljutnjom, ponekad ogorčenjem, rezigniranošću, pa nostalgijom, zatim i kajanjem što sam prestrog prema njemu. On sve to podnosi, onako kako to biva decenijama i vekovima. Ne može da govori, ali ume da priča. Šapatom, da ga mogu čuti samo oni koji razumeju njegov jezik, a to su građani. Evo jedne od tih priča koje mi je došapnuo moj Požarevac.
Grad treba voleti da biste ga čuvali i sačuvali. Postati građanin nije samo stvar fizičkog prisustva, odnosno življenja. Mnogi to postanu slučajno, rođenjem. Svi gradovi sveta su slični. Razlike su samo pitanje protoka vremena, navika i kućnog vaspitanja. Dva građanina će se smesta prepoznati onog momenta kada se pogledaju. Građanska dvorišta okružuju kovane, kitnjaste ograde koje, ustvari, ništa ne skrivaju. Ima još takvih ulica u gradu. Malo, ali ih ima. Prošetajte bližim delom Kosančićeve, pa ćete se uveriti. Neke stvari neumitno nestaju, pa se mora ponešto i zapisati, da se ne zaboravi sasvim. Tako je i s građanima. Na pravim građanima videćete onu opuštenost koju samo činovnik može osetiti kada se odmara. Eto, ako ovaj kroki može da posluži pri odgonetanju na šta sve mislim kada kažem građanin, biću zadovoljan.
S gradom nikada nije lako kao s građanima. Njemu treba mnogo vremena da se oformi, ali onda i da duže traje. Izazova, iskušnja ima previše čak i za tako temeljno formiranu celinu. Niču višespratnice lišene estetike, štrče u ambijentu, potpuno udaljene od svega onoga što gradska zdanja treba i mogu da budu. Jeste tako jevtinije, ali nije lepše. Nije, sigurno nije. Tako je ovaj grad počeo da trpi udarce, nemoćan da se odupre ili odbrani. Prošetajte ulicama ili pogledajte kroz prozor. Vama ovo liči na grad? Dobro, neka i liči, ali – šta je s ljudima, šta govore? Čemu se dive, koga slušaju, čije delo mogu da pozdrave i odobre ili da odbace gunđajući poluglasno jer nisu naučili da se dozivaju na pašnjacima? Koga viđate kada uveče izađete da prošetate? Gde su ti ljudi? Nije ovo nostalgija, sentiment ili patetika. Mi koji smo ovde to i ne primećujemo, ali oni, koji se u grad nakratko vrate, za vreme odmora, slave ili Nove godine, oni to bolje vide. Teško i sve teže prepoznaju grad u kome su odrasli, pa su poslom morali da krenu u svet. Grad, kao što znamo, ne čine samo asfalt, čelik, neon, žardinjere, semafori…
Nema mnogo toga više na liku starog Požarevca. Kada poneku zgradu poprave i prekreče, onda nemaštovito i netačno kažu – “vratili smo stari sjaj’‘. Ne postoji stari sjaj, već samo nekadašnji izgled. Oksidacija čini svoje. Da bi nešto sjalo – mora biti novo. Osim zlata, naravno. Tabačnica je odavno uništena. Neki ambiciozni urbanista napravio bi od nje Skadarliju ili Tešnjar. Istina je da je mnogo toga u njoj bilo zrelo za rušenje i sklono padu, ali sve se to moglo popraviti i doterati. Uvek je bilo veći problem ne to što se ruši, već ono što se na tom mestu zida. Nema ni vašarišta na kome su se decenijama vrteli ringišpili, tutnjali motori na “zidu smrti“ i jeli najukusniji ćevapi; svedeno je, stešnjeno, na putu prema hipodromu; nema “Kozare“, “Morave“, “Kasine“. “Kafe restoran“, večernja škola generacija gimnazijalaca, odavno više nepostoji, razdeljen na više lokala. Na mestu “Kozare“ podignut je građevinski užas, robna kuća “Beograd“ koju smo svi smesta prozvali – bunker zbog onih uskih prozora, koji izgledaju kao puškarnice; na mestu gde je bila kafana “Dva bela goluba“, između početka zgrada u Tabačnici i robne kuće, sada se nalazi rupa u pejzažu (!). Ona vodi ka parkingu. Pokojnoj ulici Draže Markovića, oazi kaldrme i duboke hladovine, biće potrebne decenije da zaliči na sebe. Vojni bazen koji je leti bio košnica plivača, kuglaša, opuštenog sveta, pretvoren je najpre u teniski teren, a zatim u korov. Dom JNA u kome smo se naslušali odličnih ansambala, videli stotine izložbi, još uvek ne može, onako pust, da propadne jer je temeljno rađen. Da nabrajam dalje? Nema potrebe, dodajte i vi ponešto. Manje će nas sve zajedno boleti.
Može se, ipak, naći dokaz da je ovaj grad postojao; jasan i vidljiv. S tom namerom, da bude viđen (gledan) i jeste napravljen.
Pijaca, sada parking kod Centra za kulturu (pogled prema Čačalici)
Početkom šezdesetih godina našu varoš, kasabu takoreći, pohodili su ponovo okupatori, ovaj put kostimirani! U zaspalu, učmalu svakodnevicu, uselili su se neobični ljudi, sa skalamerijom do tada neviđenom: ogromni reflektori, još veći ventilatori, velike table za odbijanje svetlosti, megafoni, metalni sanduci, šine dvaput manje od svega što smo do tada videli. Na šinama kamere, a okolo ljudi koji se dogovaraju na nama nepoznatom jeziku. Kroz gomilu opreme za koju smo tek kasnije saznavali čemu služi i kako se zove, šećkali su se “pravi“ Nemci pod čeličnim šlemovima, sa kukastim krstovima, mašinkama, zastavama…Po zidovima su bili polepljeni plakati s napisom “Nemačka pobeđuje na svim frontovima“. Kako bi se u koji deo grada preselili, tamo bi nastalo opsadno stanje, ali to nikome nije smetalo. Naprotiv. Bar izvesno vreme bili smo deo nečega što smo gledali samo sa ove strane platna. Usput, scenarista je video ono što je svim prostornim planerima u gradu promaklo, pa je na glavnom gradskom trgu postavio stojeću bistu ratnika. I sada se vidi kako baš na tom mestu nedostaje ta fina tačka na j, taj lepi akcenat u prostoru.
Naravno, reč je o snimanju filma “Saša“. Ko je i zašto odlučio da to bude baš u Požarevcu, neka bude za neku drugu priliku i temu, ali jasno je da nas je mnogo zadužio: to je veoma redak filmski trag na kome se jasno i lepo može videti nešto što postoji u našem kolektivnom sećanju i podsećanju, a lako i bez premišljanja ga zovemo – Stari Požarevac. Bilo je kasnije više dokumentarnih i igranih filmova, televizijskih serija i specijalnih emisija, ali “Saša“ je nešto posebno, kao prva ljubav. Interesantno je (ne samo za filmofile) da su rad na ovom sjajnom filmu (jednom od retkih u kome nisu učestvovali Bata, Smoki i Boris Dvornik) obeležili debitanti! Reditelj Radenko Ostojić, scenarista Vlasta Radovanović i glumci Predrag Ćeramilac i Nikola Angelovski. Ćeramilac se još jednom pojavio u našoj varoši prilikom snimanja one izvanredne serije “Vojnici“, a zatim nas prerano napustio. Film je snimljen 1962. godine i pokupio je mnoštvo nagrada (Srebrnu arenu i novčane nagrade sa scenario i režiju u Puli, kao i za ostvarenja Ćeramilca, Miletića i Angelovskog na istom festivalu). U filmu je bilo i statista, Požarevljana. Svi pamtimo čuvenog nastavnika fizičkog vaspitanja, “Čavku“ koji je igrao nemačkog oficira. Film je bio apsolutni hit u jugoslovenskim bioskopima jer nije nudio masovne juriše, herojske pogibije i epska stradanja, gomile mrtvih Nemaca, već zamršen i uzbudljiv život ilegalaca u gradu.
Priča je veoma jednostavna, ali i autentična: grupica mladića, dece takoreći, uspeva ono što organizovanim ilegalcima nije išlo od ruke: likvidira jednog po jednog slugu okupatora. Prednost je bila na njihovoj strani. Niko ne bi pomislio da ti golobradi gimnazijalci mogu nekog da povrede, a pokret otpora nije mogao da im uđe u trag jer se nisu ponašali šablonski, niti su bili “povezani“. Čak su ih i drugovi u školi prezirali, misleći da se oni bave samo crnom berzom. Tek kada su bili u prilici da spasu ranjenog ilegalca, komunisti su nekako, iznenađeni, doprli do njih, no za Nemce i Srpsku državnu stražu oni su bili nedohvatni. Na svakom ubijenom zlikovcu ostavljali su ceduljicu na kojoj je pisalo “Saša“. Do oružja su stigli tako što su na Moravi pokrali Nemce koji su se opušteno kupali. Pri tom u scenariju postoji i duhovit akcenat – na red za osvetnički metak dolazio bi onaj ko je držao posmrtno slovo ubijenom saradniku okupatora, pa su njihovi “govori“ bili ispunjeni sve više zamuckivanjem i strahom. Kada je situacija postala kritična, a pošto su se osvetili onima za koje su mislili da su to zaslužili, troja ilegalaca-amatera uputila se na zborno mesto odakle je kretala kolona dobrovoljaca u partizane. Oni su bili pravo iznenađenje za tu kolonu u kojoj su se nalazili školski drugovi koji su bili ubeđeni da su im osvetnici pod imenom Saša samo crnoberzijanci.
Kafana “Bulevar“, nastavnik “Čavka“ kao statista.
To je, ujedno, bio i prvi igrani film snimljen u Požarevcu, pa smo mi, izgleda, filmskoj kući “Avala“ bili srećne ruke. Kad već spominjem detalje o filmu, da navedem i to da je rad kamere, na našu sreću, bio često statičan, s totalima i polutotalima. Tako su se iza junaka u kadru mogle videti poznate i drage ulice, trgovi i raskršća. Bio je to, s kinemotrafskog stanovišta, značajan iskorak u našoj filmskoj estetici. U prvi plan izbili su živi, opipljivi, do detalja karakterisani likovi, bez patetike, juriša i slavnih parola. Scenarista i reditelj su poslušali život i napravili jedan isečak iz njega. Dobili smo film koji se i sada gleda kao vrlo ubedljiv trag na ekranu, bez naivnosti i dečjih boljki od kojih su naši ratni filmovi često bolovali.
Stara gimnazija i Dom trgovačke omladine (J. Šerbanovića)
Kada su čarobnjaci otišli, grad je skoro zaboravio na tu neobičnu dogodovštinu…A onda je film, posle gotovo godinu dana obrade stigao u naša tri bioskopa. Trebalo je da budete u salama pa da vidite kakvo je to čudo ustinu bilo! Publika nije zatvarala usta: “Ene je Đokina kuća“, “Iju, baba-Stanin plot!“, “Ene sam ja“…tako cele večeri, do špice. Ne verujem da je s tom namerom reditelj napravio film, ali – napravio ga je. Sada, kada se zaželite starog Požarevca, ili mislite da formirate grupu ili klub zaštitnika grada, setite se tog filma. Ako ne znate kako da ga nazovete, nemojte se brinuti – ime “Saša“ biće sasvim dovoljno.
Fotografije – kadrovi iz filma.
U sledećem nastavku:’‘Stari korzo“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
