HANIBAL, I deo

I deo: uspon i istorijske pobede velikog vojskovođe

„Hanibal ante portas“ („Hanibal pred vratima“) je latinska poslovica koja znači „preti nam velika opasnost“. I danas se koristi da bi označila neku krajnje dramatičnu situaciju. Ime ovog kartaginskog generala godinama je ulivalo strah u kosti stanovnicima Rima. Majke su plašile decu njegovim dolaskom. Nije bilo potrebe za babarogama i drugim izmišljenim bićima. Opasnost je bila stvarna, a „Večni grad“ na ivici propasti…

Hanibal Barka (247. p. n. e. – 182. p. n. e.) bio je najstariji sin Hamilkara Barke, glavnokomandujećeg u kartaginskoj vojsci u vreme Prvog punskog Rata. Kartaginjani (ili Puni, kako su ih zvali Rimljani) bili su najveći rivali Rima za prevlast na Mediteranu. Kartagina se nalazila na severu Afrike, na teritoriji današnjeg Tunisa. Prvi punski rat je završen pobedom Rima, ali je netrpeljivost dva grada bila tolika da je konačan kraj sukoba mogao biti samo potpuno uništenje jednog od njih. Hanibal je sa obnavljanjem neprijateljstva već nasledio svog oca i vojska ga je prihvatila kao novog vođu. Očigledno je bio vrlo harizmatičan, jer je poveo ogromnu i šaroliku vojsku u neverovatan poduhvat.

Kartaginsku vojsku većinom su činili plaćenici i saveznici. Različita plemena iz severne Afrike, Pirineja, Gali, Kelti i mnogi drugi narodi su se pridružili Hanibalu.

Pošto su Rimljani imali prevlast na moru, genijalni vojskovođa se odlučio na izuzetno hrabar i neverovatan ali od neprijatelja i potpuno neočekivan plan – napašće Rim kopnenim putem!

Iz današnje Španije krenula je ova ekspedicija, kroz južnu Galiju (današnju Francusku), pa preko visokih i nepristupačnih Alpa upala u Italiju. Hanibal je vodio i borbene slonove, najmoćnije oružje drevne Kartagine. Prilikom prelaska visokih planina po surovoj zimi, većina slonova je uginula a i skoro polovina Hanibalovih vojnika nije preživela ovaj put. I sam Hanibal je ostao slep na jedno oko. Po nekim izvorima, to je posledica infekcije, a po drugim, povrede u borbi sa lokalnim plemenima, koja su konstantno napadala njegovu vojsku.

Sa svega 20.000 vojnika, 6.000 konjanika i samo nekoliko slonova, Hanibal je potpuno iznenadio Rimljane kada se našao na njihovoj teritoriji.

Rim je na njega poslao dve vojske, kojima je glavna mana bila to što su njima komandovali konzuli, političari koji su privremeno dobijali vlast. Oni se nisu rukovodili vojnom taktikom, već političkom željom da što pre poraze neprijatelja, dok im ne istekne mandat.

Na njihovu nesreću, pred njima je bio jedan od najvećih voskovođa u istoriji.

U dve bitke krajem 218. godine p. n. e. kod Ticina i Trebije, Hanibal odnosi velike pobede, zahvaljujući svojoj genijalnosti i sjajnoj numibijskoj konjici (Numibija je bila sused Kartagine, na području današnjeg Alžira). Mnoga galska plemena iz severne Italije prelaze na stranu Kartagine, tako da njihova vojska raste iz dana u dan, iako je na neprijateljskoj teritoriji.

U leto 217. godine p. n. e. Rimljani šalju novu vojsku u susret neprijatelju koji je krenuo ka centralnoj Italiji i samom Rimu. Ponovo je došla do izražaja arogancija i brzopletost novih rimskih konzula i lukavstvo Hanibala. U šumovitim brdima severno od Trazimenskog jezera, Kartaginjani su postavili najveću klopku u istoriji ratovanja.

Mala grupa Hanibalovih vojnika je otišla sa druge strane jezera i upalila puno vatri, da izgleda kao da je cela vojska tamo. Rimski konzul Gaj Flaminije se zaleteo da stigne što pre do neprijateljskog logora. Uzani put je vodio između obale jezera i šumovite uzvišice. Dok su Rimljani ubrzano marširali, kroz jutarnju izmaglicu se prolomio trubni signal. Odjednom su sa okolnih brda, iz zasede u šumi, iskočili Hanibalovi vojnici. Zatečeni Rimaljani nisu stigli ni da se naoružaju, a kamoli da se postave u borbene formacije. Postali su lak plen za Kartaginjane. Većina od njih 30.000 nije preživela ovaj iznenadni napad. I sam Gaj Flaminije je platio glavom svoje srljanje.

Put prema Rimu je bio otvoren, ali Hanibal je znao da nema dovoljno opsadnih sprava da zauzme tu veliku tvrđavu. Umesto toga, izabrao je da krene na jug Italije i tamo pokuša da pridobije nove saveznike među plemenima koje je Rim pokorio. Konzul Fabije Kunkator započeo je novu taktiku protiv Hanibala – taktiku spaljene zemlje. Izbegavao je veće sukobe i trudio se da neprijatelju preseče snabdevanje. Ova promena je počela da daje rezultate, ali rimski ponos nije dozvoljavao da mrski Kartaginjani haraju Italijom, a da ih rimske legije samo prate. Fabije je postao vrlo omražen i ubrzo ga je senat smenio, rešen da se konačno razračuna sa Hanibalom.

Skupljena je ogromna armija, preko 80.000 ljudi je krenulo ka gradu Kani, koji je Hanibal upravo osvojio. Iako duplo brojnija, rimska vojska je ponovo postala žrtva velikog vojnog genija. Ponovo je numidijska konjica razbila rimsku na bokovima. U centru su Kelti, suočeni sa rimskom pešadijom postrojenom u falange sa dugim kopljima, počeli da beže. Rimljani, pomislivši da je pobeda na dohvat ruke, rasturaju svoju smrtonosnu formaciju tokom potere. Odjednom, Kelti, postupajući po Hanibalovom planu, staju i okreću se neprijatelju. Do tad su libijski plaćenici udarili u bok Rimljanima, a afrička konjica u leđa. Rimske legije, naviknute da se bore u jednom pravcu, sada su bile opkoljene najrazličitijim vojskama okupljenim oko jednog vođe. Hanibalova prednost je bila i u tome što su se različita plemena pod njegovom komandom borila svaka na svoj način. To je dodatno otežavalo bezizlaznu situaciju opkoljenih rimskih legija. Na malom prostoru njihova brojnost nije došla do izražaja. Hanibal je izvojevao pobedu u najkrvavijoj bici u istoriji. Oko 70.000 Rimljana je poginulo za samo jedan dan.