HARLEM HELLFIGHTERS

Otvoreni rasizam, bez šminke

Živimo u prosvećenom dobu demokratije i političke korektnosti. Međutim, pre samo sto godina, crnci (UUUUPS, oprostite, htedoh reći – afroamerikanci) u SAD nisu bili te sreće… Dobro je da danas samo u „Času istorije“ otkrivamo šta je to – rasizam.

Osnovan 1913. godine u Njujorku, 15. pešadijski puk Nacionalne garde bio je sastavljen isključivo od tamnoputih vojnika. Krajem 1917. godine prebačen je u Evropu, na Zapadni front, pod oznakom pod kojom će steći slavu – 369. pešadijski puk.

            Naravno, zbog rasne segregacije, crnci nisu učestvovali u borbama, već su kopali nužnike i radili druge ponižavajuće fizičke poslove, uz redovna šikaniranja i zlostavljanja. Belci u američkoj vojsci nisu ni pomišljali da bi ta jedinica mogla da se upotrebi na drugi način. Većini belih vojnika i oficira je bilo ispod časti da se bore rame uz rame sa „obojenima“.

Tek u aprilu 1918. godine, 369. puk dobija priliku da se dokaže u borbi.

Zbog velikog otpora u svojim redovima, američka vojska „ustupa“ ovu jedinicu francuskoj vojsci, koja nije toliko patila od rasizma i u kojoj su se borili vojnici svih rasa.

            Uz ovu „pozajmicu“, američka komanda je svojim francuskim kolegama uputila i „način upotrebe“ ove jedinice. U svom pamfletu, Amerikanci savetuju Francuze da crnce ne tretiraju kao ravnopravne, te da su ovi skloni silovanjima. Sa njima ne treba jesti, rukovati se, niti ih preterano hvaliti, da ne bi pomislili da su važniji nego što jesu, što bi moglo nauditi američkom društvu posle rata.

Uprkos tome, novo pojačanje francuske vojske dobija francuske puške, šlemove i drugu opremu.

            Iako nisu imali skoro nikakvu obuku, njujorški crnci se odmah ističu po hrabrosti. U krvavim borbama, od samog neprijatelja dobijaju nadimak – Nemci su ih nazvali HARLEM HELLFIGHTERS – Harlemovski pakleni borci.

Nikada nisu izgubili ni pedalj zemlje koju su držali, a među svojim saborcima, Francuzima, zavređuju veliko poštovanje.

Najpoznatiji Harlemovski pakleni borac je svakako Henri Džonson. Dok je sa još jednim vojnikom stražario na isturenom položaju, u sred noći je čuo kako nemački vojnici seku bodljikavu žicu i tiho se kreću ka savezničkim položajima. U neravnopravnoj borbi koja je usledila, protiv tridesetak Nemaca, Džonson je spasao život svom saborcu, bacio sve ručne bombe koje je imao, pucao iz puške dok se nije zaglavila, a onda je napao neprijatelja njom kao batinom. Na posletku je potegao nož i ukupno ubio četiri nemačka vojnika i ranio dvadesetak, pre nego što je stiglo pojačanje. Zadobio je dvadeset i jednu ranu, ali i najviše francusko vojno odlikovanje – Ratni krst. Od svoje države nije dobio ni pohvalnicu, do nedavno, kada je posthumno od predsednika Baraka Obame odlikovan Medaljom časti.

            Ukupno je 170 vojnika Harlemovskih paklenih boraca odlikovano francuskim Ratnim krstom.

Više od pola godine je ovaj puk neprestano bio na prvoj liniji fronta, najduže od svih američkih pukova. Uz velike gubitke, učestvovao je u proboju u leto 1918. godine, koji je konačno naterao Nemačku na predaju.

I pored svih zasluga, crncima je bilo zabranjeno učešće na centralnoj paradi u znak pobede na ulicama Njujorka.

U Velikom ratu je poginulo 1.300 paklenih boraca.

Možda je i bolje tako…

Ostali su se vratili u svoj Harlem, da ponovo budu građani drugog reda.