HILANDAR

„…da Srbima bude na večni poklon.“

Na najsvetiji dan u godini, Vaskrs, setimo se najveće srpske svetinje.

Po predanju, Bogorodica je, putujući morem na Kipar, usled oluje, morala da se iskrca na Atos. Oduševljena lepotom ovog poluostrva, blagoslovila ga je i zamolila svog sina, Isusa Hrista, da ga pretvori u njen vrt. Začuo se glas: „Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje“. Od tog trenutka planina je posvećena kao vrt Majke Božije u koji nije dozvoljen pristup drugim ženama.

Sveta Gora Atonska je kao manastirska zajednica formalno osnovana 963. godine, kada je monah Atanasije osnovao manastir Veliku Lavru, danas najveći i najznačajniji od 20 manastira. Više od hiljadu godina smenjivali su se razni vladari koji su manje ili više darivali i štitili Svetu Goru. Posle vizantijskih careva, katoličkih krstaša, srpskog cara Dušana, turskih sultana, danas je Sveta Gora Atonska eksteritorijalna jedinica Grčke države, koja ima priznat suverenitet i autonomiju u okviru Grčke.

Posle ogromnog truda srpskog velikog župana Stefana Nemanje i njegovog sina Save, vizantijski car Aleksije III Anđeo je 1198. godine izdao povelju kojom se manastir Hilandar i svetilište u Milejima daruju „da Srbima budu na večni poklon“.

U tom trenutku, taj poklon su činile ruševine opljačkanog i zapustelog manastira. Međutim, imati manastir na Svetoj Gori za jedan narod imao je veliki značaj, i to ne samo duhovni, već i politički. Veliki državnik, kakav je bio Stefan Nemanja, znao je da će to biti važan korak ka jačanju nezavisne Srbije.

Stefan Nemanja (u monaštvu – Simeon) i njegov sin Sava odmah su počeli sa izgradnjom manastira.

Obojica su se odrekli svog ovozemaljskog bogatstva i živeli asketskim životom svetogorskih monaha, čime su zadobili divljenje, ne samo ove monaške zajednice, već i celog pravoslavlja. Nije ni čudo što je 1200. godine, kada se u manastiru, u najskromnijoj keliji, upokojio monah Simeon, za njim tugovalo svo monaštvo Svete Gore. Pošto je sahranjen u Hilandaru, iz njegovog groba je poteklo miro, pa ga je Svetogorski sabor proglasio za sveca – Svetog Simeona Mirotočivog.

Ubrzo po njegovoj smrti, dolazi da građanskog rata u Srbiji između njegovih sinova. Sveti Simeon je za života presto ostavio srednjem sinu Stefanu (kasnije – Prvovenčanom kralju). Najstariji sin Vukan se nije mirio sa ovom odlukom i posle očeve smrti vojno napada svog brata. Rat između braće je bio vrlo krvav i doneo je mnogo nesreće Srbiji, pa je najmlađi brat Sava očeve mošti iz Hilandara preneo u Srbiju i nad njima izmirio braću. Mošti su potom sahranjene u Studenici, kako je to Sveti Simeon za života i želeo.

I danas iz kamena pod kojim je bio sahranjen Sveti Simeon raste loza za koju se veruje da je čudotvorna. Nebrojeni parovi koji nisu mogli imati dece, posle kušanja ovog grožđa i četrdesetodnevnog strogog posta, uz veru i molitvu, dobijali su potomstvo, kao dar Svetog Simeona Mirotočivog. Sama loza, stara oko 800 godina, po skorašnjem naučnom ispitivanju, ne pripada nijednoj poznatoj sorti vinove loze.

U doba kad su Turci vladali ovim prostorima, Solunski paša, jedan od najmoćnijih i najbogatijih ljudi na teritoriji današnje Grčke, nije mogao imati dece. Pošto je čuo za čudotvornu hilandarsku lozu, došao je u manastir i zatražio pomoć. Kada se čudo zaista i desilo i kada mu se rodio sin, Solunski paša je bogato darovao manastir velikim kompleksima zemlje van Svete Gore, uglavnom pod šumom, koje danas čini manastirski metoh Kakovo od 2.000 hektara zemlje, u kome se vrši prerada drveta, izrada nameštaja i drugih stvari potrebnih manastiru.

Po osnivanju manastira, Sveti Sava je napisao Hilandarski tipik, pravila kojima se uređuje monaški život u manastiru.

U manastiru se nikada ne prestaje sa molitvom. Čak i u vreme oba obeda (ručak je oko 7 časova ujutru, a večera oko 7 uveče), jedan monah čita molitvu, dok ostali monasi i gosti obeduju u apsolutnoj tišini.

Zbog opasnosti od gusara i drugih razbojnika, 1262. godine kralj Uroš I je značajno utvrdio manastir. Kralj Milutin je 1320. godine na mestu stare podigao novu crkvu Vavedenja Bogorodice koja i danas služi kao Saborna crkva. Hilandar je bio na vrhuncu kada je Sveta Gora potpala pod vlast cara Dušana. I pored bogatog darivanja manastira, car Dušan je ostao upamćen po kršenju pravila da je ženama zabranjen pristup na Svetu Goru kada je 1347. godine, bežeći pred epidemijom kuge koja je harala Evropom, sa sobom u Hilandar poveo i svoju suprugu Jelenu.

Hilandar je u nemanjićkoj Srbiji predstavljao jedan od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kako je kroz vekove ostao pošteđen razaranja i pljačkanja, danas je najvažnija riznica srpske srednjevekovne kulture. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka. Hilandar je takođe i prvi srpski univerzitet i jedna od prvih bolnica. Manastirska riznica je prebogata srednjevekovnim umetničkim delima i rukopisima ali je najpoznatija ikona Bogorodice Trojeručice koju je Sveti Sava doneo sa svog poslednjeg putovanja u Svetu Zemlju.

U srcu judejske pustinje, između Jerusalima i Mrtvog mora nalazi se Manastir Svetog Save Osvećenog. Ovaj svetac je u VI veku, sedam vekova pre našeg Svetog Save, na samrti prorekao da će posle mnogo vremena taj manastir pohoditi jedan monah carskog roda po imenu Sava, i da mu se, kao blagoslov, daju Ikona Majke Božije Mlekopitateljnice (na kojoj je prikazano kako Bogorodica doji Hrista) i njegov igumanski štap.

Sredinom VIII veka, znameniti teolog Jovan Damaskin je ovom proročanstvu pridodao još jednu veliku svetinju – Ikonu Bogorodice Trojeručice.

Kada je početkom XIII veka, naš Sveti Sava na svom hodočašću u Svetu Zemlju posetio Manastir Svetog Save Osvećenog, igumanski štap mu pade pred noge. Manastirska bratija nije bila spremna da se lako odrekne svojih najvećih svetinja, međutim, ovo se ponavljalo svaki put kada bi njihov gost kročio u crkvu. Kada su saznali da je ime ovog monaha Sava i da je sin gospodara daleke Srbije, shvatili su da se proročanstvo ispunilo.

Pošto je doneo ove velike svetinje, Ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice je smestio u svoju isposnicu u Kareji, upravnom sedištu Svete Gore. Ova ikona ima dve jedinstvenosti – jedina je ikona u pravoslavnom svetu koja pokazuje Bogorodicu kako doji Hrista i jedina je koja na ikonostasu pred oltarom stoji sa desne strane, dok ikona Hrista Spasitelja stoji sa leve strane od Carskih Dveri. Ovo je, iz velike ljubavi prema Majci Božijoj, Sveti Sava molio od Vaseljenske patrijaršije i dobio blagoslov da, suprotno Kanonu pravoslavne crkve, zameni mesta ovih ikona. Ikonostas Posnice Svetog Save u Kareji prikazan je na fotografiji na kraju teksta sa vaskršnjim pozdravom.

Ikona Bogorodice Trojeručice se nalazi u Sabornoj crkvi Manastira Hilandara. Predanje kaže da su u jednom trenutku nastale nesuglasice među bratijom oko izbora novog igumana. Pošto dugo nisu mogli da se dogovore, jednog jutra, kada su ušli u crkvu, monasi videše da je ikona Trojeručice iz ikonostasa prešla na igumanski presto. Mislivši da je to nečija neslana šala, ikonu su vratili u ikonostas. Ista stvar se narednih dana stalno ponavljala, dok monasi nisu ponovo vratili ikonu na prvobitno mesto, zatim pažljivo pregledali celu crkvu da se neko nije sakrio u nekom ćošku, izašli iz crkve, zaključali sva vrata i čitali molitvu van crkve. Po povratku u crkvu čekalo ih je čudo – Ikona Bogorodice Trojeručice ponovo se našla na igumanskom prestolu, iako sigurno nije bilo nikog (od živih ljudi) ko bi je tu prebacio. Od tada, do dana današnjeg, ova ikona stoji u igumanskoj stolici i smatra se igumanom manastira, što je još jedna u nizu jedinstvenosti u pravoslavnom svetu koje se vezuju za Manastir Hilandar.

Ove dve ikone Bogorodice su značajne i po tome što su jedne od retkih ikona koje imaju svoje mesto i u crkvenom kalendaru. Ikona Mlekopitateljnica se obeležava 25. januara a Trojeručica 25. jula, po novom kalendaru.

U vekovima pod turskom vlašću, Sveta Gora je uživala zaštitu sultana, ali više nije bilo velikih dobrotvora. Hilandar se održao zahvaljujući pomoći ruskih careva, moldavskih i bugarskih kneževa, u jednom periodu i srpskih Pećkih patrijarha, ali se najviše održao zahvaljujući viševekovnoj istrajnosti svojih monaha.

U XIX veku, sa obnovom srpske države, dolazi do novog procvata Hilandara, koji je od vremena kneza Miloša Obrenovića pod pokroviteljstvom srpske države.

Krajem XIX veka, manastir je bio u velikim finansijskim problemima. Pored toga, iako je nominalno srpski manastir, većinu bratije u Hilandaru su činili Bugari i pretila je opasnost da Srbi ostanu bez svoje najveće svetinje.

Na putu za prve moderne Olimpijske igre koje su održane u Atini 1896. godine, kralj Aleksandar Obrenović je posetio Hilandar. Tu se upoznao sa problemima i čim se vratio u Srbiju, prionuo je na rešavanje tih problema. Ne samo da je uskoro iz Srbije stiglo dovoljno zlata da se otplate svi dugovi, već je sa tim materijalnim bogatstvom stiglo i duhovno – novi srpski monasi i novi srpski iguman, koji su povratili manastir da do današnjeg dana ostane srpski.

U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio katastrofalan požar. Izgorelo je više od polovine manstirskog zdanja. Treba pomenuti da je izgorelo skoro sve što je sagrađeno u XVII, XVIII i XIX veku, dok praktično ništa nije izgorelo od onog što su Nemanjići sagradili. Sam Gospod je molitvama i pirgom Svetog Save sačuvao manastir i njegova neprocenjiva blaga jer je vatra gorela do pirga (kule) i tu stala.

Pirg (kula) Svetog Save, izvor fotografije: hilandar.info

Zbog obnove ponovo je zaživela zapostavljena manastirska ekonomija. Uz pomoć najboljih stručnjaka iz Srbije zasađene su najkvalitetnije sorte grožđa, od kojih se dobija vrhusko vino Savino polje, koje se prodaje širom sveta. Tu su i nove sadnice šljiva, lešnika, maslina … Obnovu manastira najviše finansira Vlada Republike Srbije i Sprska Pravoslavna Crkva, ali i brojni vernici svojim prilozima.

Svih 20 svetogorskih manastira su od 1988. godine na UNESKO-voj listi svetske baštine. U XXI veku Sveta Gora se sreće sa novim izazovima i neprijateljima. Mnogi moderni „borci za ljudska prava“ smatraju da je zabrana ženama da kroče na Svetu Goru poslednji vid neravnopravnosti polova u Evropi. Te neznalice ne shvataju da žene koje su vernice prihvataju ovo pravilo kao što svi vernici poštuju ostale crkvene kanone. Žene koje nisu vernice ionako neće videti ništa interesantno na Atosu, pa će se sigurno mnogo bolje provesti na nekom od druga dva poluostrva Halkidikija koji su prepuni lepih plaža i diskoteka.