Možda će ovaj tekst nekome, ko nije iz struke, biti suvoparan. Međutim, svi vi koji gledate filmove sigurno ćete naći nešto ovde što ćete prepoznati i što će vam biti zanimljivo.
Fabrika iluzija učestvovala je veoma aktivno u Drugom svetskom ratu. Kako su se za rat na kulturnom planu pripremali Amerikanci? Temeljno i industrijski, kao što su se pripremali za sve drugo. U autobiografiji Valtera Šelenberga stoji upozoravajuća rečenica Kanarisa upućena Hitleru: „Ako treba da napadnemo Staljina, najbolje je to uraditi 1941. jer će se tada preoružavati. A SAD? Njih ne treba napadati nikada“. Hitler ga nije poslušao, već je kovao planove i za taj napad. Koliko je bila moćna američka industrija govore podaci da bi ona doživela pun ratni zamah tek 1948. godine. Na Pacifiku su Japanci imali četiri kilograma rezervi po vojniku, a Amerikanci četiri tone.
Neka ovaj uvod bude ilustracija njihove sistematičnosti. Američka kancelarija za informisanje i propagandu imala je odeljak (jedinicu, praktično) posvećenu isključivo Holivudu, popularno zvanu “Biro za pokretne slike“. Između 1942. i 1945. godine, Biro je pregledao 1.652 scenarija, revidirajući ili odbacujući bilo šta što je SAD predstavljalo nepovoljno, uključujući bilo koji materijal zbog kojeg Amerikanci izgledaju nesvesni rata pa mogu uticati na defetizam. Italijansko-američki filmski režiser Frank Kapra služio je kao potpukovnik u američkoj vojsci tokom Drugog svetskog rata. Takođe je režirao poznati film „Zašto se borimo“, ali i seriju od sedam dokumentarnih filmova koje je američka vlada naručila tokom rata. Najlakši način ubacivanja propagandne ideje u umove većine ljudi je proces medijske popularizacije, zabave i lakog sadržaja koje gledaoci konzumiraju, nesvesni da je u pitanju meka propaganda i manipulacija. Tako je ostalo i do danas. Zašto bi se menjao uspešan koncept? Holivud je dobio ratnog komandanta (naravno, u dubokoj senci), ispunjavao je naređenja, a tokom celog rata, ljudi, akviziteri, koji su inače bili obučeni za prodaju sapuna, žitarica ili kućnih aparata, angažovani su da prodaju rat u obliku deonica američkoj javnosti. Ko ne veruje, neka pogleda film “Zastave naših očeva“.
Ovo nije simbolična rečenica. Ako ste gledali film, onda ćete se setiti i onog narednika koga su polupijanog (i prilično okruženog, za svaki slučaj, ženskim društvom) vodili od grada do grada da lobira za ratni zajam. Odavno se zna da je rat, posebno u Americi, veoma, veoma isplativa stvar i odličan biznis. A poginuli? Nema kajgane bez razbijenih jaja…
Nijedna zemlja na svetu ne odaje toliko slika o sebi kao ratnom heroju, pa čak ni Rusija, kao što to čine SAD. To je jedinstveni kulturni fenomen. Mnogi istoričari ističu da je taj holivudski aranžman za potrebe oružanih snaga SAD bio početak američke misije koja traje i sada. Odnosi stvoreni između vladinih agencija i Holivuda tokom Drugog svetskog i Hladnog rata oblikovali su način na koji se priče o vojsci i taj šablon se ne menja. Mnogi filmovi ugrađeni su u duh američke vojske, a fraze korišćene u njima postale su deo vojničkog slenga. SAD srazmerno najviše na svetu šalju kroz filmove ulepšanu sliku o svojim oružanim snagama.
Pred početak rata, zabeležena je statistička činjenica da je nešto preko 90 miliona Amerikanaca svake nedelje išlo u bioskop! Danas se to zaboravlja, a tada, pre pojave televizije, Netflika i drugih platformi, to je bilo najlepši oblik zabave: sedite u polumraku, razmenjujete utiske sa drugim gledaocima, reagujete, a to sve, istog trenutka, rade u destinama hiljada bioskopa. Sve emocije se zajednički dele! Moje kolege, producenti i sineasti, navode film Sesila de Mila „Deset zapovesti“ iz 1956. godine kao primer tzv. meke propagande. U zemlji koja ima tri stuba (porodica, religija, država) ništa lakše nije bilo uporediti biblijske slike sa iskušenjima „Hladnog rata“.
Planeri propagandnog rata bili su zabrinuti (!) činjenicom da Amerika nikada nije bila ugrožena spolja, pa stoga gledaoci, zbog osećaja sigurnosti i nedodirljivosti, neće biti dovoljno motivisani da shvate na čiju stranu treba odlučno stati. Međutim, tu se učiteljica života, istorija, umešala i režirala Perl Harbur.
Propaganda je mogla da putem popularne zabave potisne paniku i sumnju u junaštvo svojih vojnika. Bilo je sve sazrelo da se napravi nova vrsta heroja, drugačija od one koju nude saveznici, pa i neprijatelji. Iako sebe nikad takvog nije video u borbi, ikona vestern filma, Džon Vejn, postao je preko noći ikona ratnog filma! Amerikanci su tražili priče o sebi kao dobrim momcima i to su i dobijali. Takva strategija je nastavljena i u odnosu na Vijetnamski rat. Pentagon je isporučivao neštedimice rekvizite, ljude, baze, ali i pri tom zadržao pravo da cenzuriše sadržaj. Film Džona Vejna, „Zelene beretke“ dobar primer za to. Vejn je lično pisao Džonsonu da mu odobri snimanje propagandnog filma o ratu o Vijetnamu. Međutim, i tu se videlo da rutina i uhodani šabloni ne pomažu mnogo i da se treba prilagođavati. Najbolji antiratni filmovi snimljeni su upravo o Vijetnamu! Tema se, očigledno, otrgla, kada su počeli da stižu sanduci sa zastavama koje se kasnije spakuju u trougao koji hvata prašinu pored slike borca koji više neće kročiti u svoju kuću. „Dobro jutro, Vijetname“, „Lovac na jelene“, ”Vod“, „Bojevo zrno“ (snimljen u Britaniji, pošto nije mogao biti snimljen na teritoriji SAD), a posebno „Povratak ratnika“ jesu epska dela koja su se okrenula protiv politike koja ih je stvorila.
Kasnije se saznalo da su američke trupe tokom rata zapravo počinile zverstva koja su u filmu pripisana Severnom Vijetnamu. Ovaj šablon – dobri momci / loši momci, vezan za negovanje osećaja spoljne pretnje za Ameriku i dalje će biti finansijski isplativ i politički svrsishodan kao priča tokom celog Hladnog rata. Ranije je svaki rat izazivao posleratno smanjivanje troškova odbrane, ali ne i posle Vijetnama! Prevladala je ideja o „državi nacionalne bezbednosti“, koja bi morala da ostane u stanju pripravnosti. Holivud je očigledno držao časove i političarima. Kada je američki predsednik Hari S. Truman pokušao da poveća ratne izdatke kroz Kongres koji je bio protiv toga, senator Artur Vandenberg mu je savetovao da ih „uplaši“…A Holivud je odigrao vitalnu ulogu u plašenju Amerikanaca.
Holivudski pipci koji kontrolišu poruke dosezali su i van SAD. „Životinjska farma“ Džordža Orvela jeste jedan od primera. Napravljen u Britaniji, dugometražni animirani film zasnovan na Orvellovom romanu na kraju je prikazan širom sveta. CIA je otkupila filmska prava i potom pretvorila priču u propagandni projekat, u potpunosti revidirajući kraj, pa svinje – koje predstavljaju komunističke gospodare – svrgnu druge životinje na farmi. Iako je roman „Životinjska farma“ bio popularan među književnim kritičarima i inteligencijom, većina običnih ljudi koji su videli film ne bi posle toga pročitali knjigu. Filmski stvaraoci znali su da se u film ulažu američka sredstva, ali nisu znali za koga stvarno rade.
Ali! Sticajem ratnih okolnosti, početkom Drugog sv. rata napravljen je najbolji američki film svih vremena – takoreći ni iz čega! Kako bi ohrabrile svoje saveznike u Africi i malo uzdrmale situaciju u Višijevskoj Francuskoj, Ministarstvo odbrane je naručilo jevtin, krajnje jednostavan, patetičan scenario za film „Kazablanka“. Na svu sreću, putevi umetnosti su neobični i nepredvidivi. Godine 1980. Američka akademija za film, napravila je jednogodišnju anketu sa prilično obimnim upitnikom na temu „Najbolji američki film svih vremena“. Tu nisu bila tri-četiri pitanja, već dve i po hiljade, pa (naučno posmatrano) nije bilo šanse da neki film prođe usled malobrojnosti ili stratifikovanog uzorka. Rečenica „Biće to početak jednog velikog prijateljstva“ sišla je s ekrana među obične ljude, u sleng.
U prvih deset filmova te ankete, čak u tri pojavljuje se Hemfri Bogart („Blago Sijera Madre“, „Afrička kraljica“ i „Kazablanka“). On je, inače, izabran za „najamerikanskiji“ muški lik, ucrtan je na zlatni disk i pre više od tri decenije poslat sondom u beskraj svemira, izvan Sunčevog sistema, kao ispružena ruka nekoj drugoj civilizaciji. Na tom disku nalazio se i „Beli anđeo“ , ali to je opet druga priča…
Eto, kad sledeći put budete gledali neki holivudski film, delićem pažnje pomislite šta vam on, osim slika, još nudi. Svakako je slikovitije (i tačnije) od izjava mnogih proročica.
U sledećem nastavku: “Kako smo se zabavljali“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
