Inspektor Aćim o pokojnom inspektoru Selji, hapšenjima, anegdotama i teškim periodima

Radiša Jović – Selja je rođen 10. januara 1954. godine, preminuo je 5. avgusta 2021. Čovek koji je ceo svoj radni vek proveo u policiji, od 1977/78 pa do 2002/03 godine. Radio je kao veoma uspešan inspektor u požarevačkoj policiji. Kasnije je, tokom godina bio šef, a u penziju je otišao kao načelnik Policijske uprave. Svoju dužnost je obavljao na moralnom nivou i bio rukovodilac u jako teškim periodima kroz koje je država prolazila. Bio je na svojoj poziciji u vreme SFRJ, SRJ i SCG. Selja je obavljao svoj posao u tri države a da nije promenio grad. Grad u kome je u jednom periodu boravio predsednik države, grad u kome je svojevremeno obitavalo puno ministara, u državi je dolazilo do smena vlasti, ratova i raspada. Selja je uvek opstajao u turbulentnim vremenima i bio na visini zadatka. Iza sebe je imao puno rasvetljenih teških zločina i na jedan način izuzetno je zadužio društvo u kome danas živimo. Odmah nakon što je preminuo obratili smo se osobi koja će nam reći nešto više o Radiši Joviću Selji, a to je njegov dugogodišnji „saborac“, kolega, učenik, prijatelj i kum, čuveni inspektor u penziji, Miodrag Aćim Gajić. Aćim je govorio za Poportal i izneo neke zanimljive stvari o svom kumu koje se do sada nisu mogle čuti.

„Deset godina sam mlađi od Selje, Jović Radiše. On je bio jedan od ljudi koji me je potpuno prihvatio kada sam počeo da radim u odeljenju kriminalističke policije. Tada se to zvalo OZSK (Odeljenje za suzbijanje kriminaliteta) sada OKP. U visokom procentu mogu da ga tretiram kao svog učitelja po pitanju kriminalistike i sticanja životnih iskustava. To je sve doprinelo tome da smo posle petnaestak godina rada postali kumovi. Posao inspektora za suzbijanje kriminaliteta je specifičan po tome što ljudi koji rade zajedno ne mogu biti u lošem odnosu jer neprestano prolaze kroz određene rizične situacije. Tako se stvara ta neka bliska veza koja nije samo lična nego i porodična. Jako dobro se sećam i rođenja njegove dece koja davno nisu više deca. Sada su moja i njegova porodica u kumovskom odnosu. Ono što je za Radišu bilo specifično se najviše odražava kroz taj njegov nadimak Selja koji je on nosio sa ponosom i uvek bi se šalio da je glupo osloviti ga sa „Gospodine Seljo“. Šalio, da. Imao je talenat za humor koji je na neki način bio ironičan i imao je običaj da ljudima u lice kaže ono što zaista misli na način koji bi zazvučao kao duhovit, a zapravo je iza toga uvek stajala neka velika istina. Radiša i ja imali smo dosta zajedničkih hapšenja, recimo dvostrukog ubice u Dubravici. On i ja smo bili baš ti koji su stavili lisice izvršiocu. Često je voleo da prepričava događaj rasvetljavanja tog zločina, u smislu da se treba imati osećaj da se nađeš na pravom mestu i u pravom trenutku. Mašan Lekić je jedan takav zajednički rad ovekovečio u „Dosijeu“. Zove se „Inekcija mržnje“, a radi se o serijskom silovatelju u Kostolcu.

Imao je ta neka svoja pravila koja je plasirao na duhovit način, u početku nisam baš odmah kapirao, ali kasnije, kada bi se nešto desilo i potvrdilo to što je on pričao onda bih shvatio šta je „Selja hteo da kaže“. Znate za „Šta je pisac hteo reći“? Ovde je često bilo „Šta je Selja hteo reći“.

Kada se desi neki problem u bilo kojim službenim segmentima imao je izreku, govorio je: „Što je bolje to je gore“. Godinama nisam razumeo šta znači da kad je gore da je bolje, ali sada u ovom vremenu to mi je potpuno shvatljivo. Takođe, kada bi se neki ljudi ostrvili na nekog policajca, Selja je umeo da kaže: „Bolje da te mrze nego da te žale. Zamisli da svi kažu Selja je dobar čovek? Ili svi kažu, Aćim je dobar čovek? Tu nešto onda nije u redu.“

„Kada loši ljudi pričaju loše o tebi to ne treba doživeti kao kritiku nego kao pohvalu.“ To su bili neki standardi koje sam usvojio od Selje i koji su se puno puta potvrđivali u praksi, što kriminalističkoj, što životnoj. Selja je pre svega bio moralan čovek. Umeo je da zakon podvede pod moralne propise. Imao je tu ljudskost u sebi i to se jako videlo i pokazalo u vreme njegovog rukovođenja. Bio je načelnik u teško vreme, kada je policija učestvovala u raznim akcijama gde je veliki broj ljudi bio životno ugrožen, a on je praktično bio na poziciji gde treba da određuje ko će gde ići i slično. To je bio jako težak period za rukovođenje i smatram da ga je to zaista mnogo potrošilo jer je on tome pristupao srcem. Nije bio „hladni rukovodilac“. Sve to je doprinelo da je Selja imao veliko životno iskustvo, raditi na tako odgovornim pozicijama u teškim vremenima, obračunavati se sa kriminalcima, trpeti bes oštećenih, ali on se dobro snalazio u tome. U penziju je otišao zasluženo i jako dobro odigrao u korist policajaca i službe i na kraju krajeva u korist grada Požarevca. Uvek ću ceniti Selju po tome što je donosio jako dobre odluke i naravno da je bilo situacija gde smo razmišljali drugačije ali ne može se osporiti da je Selja bio „dobar igrač“. Sačuvao je porodicu. Deca su mu normalna i uspešna što je takođe jedan uspeh s obzirom na njegovu posvećenost poslu, provođenja puno vremena što u kancelariji, što na terenu 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Nikada nije privatno nametao svoju poziciju načelnika, rukovodioca. Zaista se normalno ponašao i mogao je da sedi i sa ljudima koji nisu imali ni osnovnu školu i sa doktorima nauka, sa svima se ponašao normalno, svoje ideje plasirao na taj njegov specifični duhoviti način koji sam pomenuo. Mnogi Požarevljani ga pamte po tome da je često bio u pravu i važio je za čoveka koji sve zna. Znao je šta se dešava u gradu i ako bi se nešto negde dogodilo, Selja bi odmah znao šta se desilo i to šta se stvarno desilo. Razgraničavao je lako javna pogovaranja od istine. Sve najbolje o Selji, zapravo mom kumu, sahrana je prošla ali on će se dugo spominjati kroz priče, anegdote, lične odnose sa pojedincima. Mislim da mu veliki broj ljudi duguje zahvalnost, ali i po onom njegovom sistemu: „Bolje da te mrze nego da te žale“.

Neko je verovatno i ljut na njega jer ga je možda otkrio kao kriminalca ili mu nije dozvolio da se lažno predstavlja kao poštenjačina. Taj moralni kodeks je držao ako ne iznad zakona onda u ravni sa zakonom, a to je nešto što odumire, što nestaje i dovodi do loma društva. Za svoj period rukovođenja u policiji nije dozvolio da dođe do tog loma društva vrlo često postavljajući sebe između dva vinovnika problema. Ne želim da tačno imenujem, Požarevljani će znati o čemu se radi, ali … umeo je da stane na stranu koja je nabolja za opšti interes.“, kazao je inspektor u penziji, Miodrag Aćim Gajić.