Intervju sa Teodorom Dimitrijević: Želim da „Gvardija“ postane prepoznatljiv srpski brend
Teodora Dimitrijević, mlada i uspešna violinistkinja iz Požarevca, idejni je tvorac simfonijskog orkestra „Gvardija“. Završila je master studije violine, kao i studije operskog pevanja na beogradskoj Muzičkoj akademiji. Karijera joj je trenutno izbalansirana između profesora violine u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac” u Požarevcu, angažmanima u Narodnom pozorištu u Beogradu i kao deo simfonijskog orkestra.
Violinu je prvi put zasvirala sa samo osam godina. Zašto baš taj instrument?
– Zapravo, prvo sam želela da sviram harfu, kao i princeze u crtanim filmovima, ali sam se onda ipak odlučila za violinu. Tata mi je kupio CD Vanese Mej, zbog koga mi se i svideo zvuk elektronske klasike. Tako je sve i počelo.
Šta si prvo naučila da sviraš?
– Prvo što sam naučila da sviram je, naravno, dečija pesmica „Gazi gusan baricama“. Sa tom pesmom sam i prvi put uopšte javno nastupala.
Kako je uopšte započela cela ta priča da se baviš muzikom, jesi li nasledila talenat od nekoga?
– Pored toga što moji roditelji generalno mnogo vole muziku, zapravo je moj deda bio horovođa i kompozitor u Makedoniji, tako da verujem da od njega vučem te muzičke korene i afinitete.
Simfonijski orkestar Gvardia sledbenik je Knjaževsko-serbske bande, prvog profesionalnog orkestra u Srbiji, koji je po želji Miloša Obrenovića osnovan u Požarevcu. Na poziv Miloša Obrenovića u Srbiju je došao Josip Šlezinger i 1831. okupio najbolje muzičare da bi oformio Knjaževsko-serbsku bandu. Teodora je uz podršku lokalne samouprave oživela prvi gardijski orkestar. Sastav orkestra čine profesori i učenici požarevačke muzičke škole, a više muzičara iz prestonice popuniće orkestar koji za sada radi u okviru Centra za kulturu Požarevac.
Kako je došlo do osnivanja „Gvardije“?
– Nakon završetka studija počela sam da radim u Muzičkoj školi u Požarevcu, pa mi je zapravo leto 2016. godine bio prvi raspust bez obaveza, tako je u suštini sve i krenulo. Svakako mi se i pre toga motala po glavi ideja da bih volela da nastavim da sviram i da se bavim muzikom, a mi ovde imamo ljude koji stvarno sjajno sviraju ali nemaju gde. Mnogo rada smo svi uložili i uspeli smo u tome.
Gde ste sve nastupali do sada?
– Nastupali smo u Temišvaru, u okviru Dana srpske kulture i relativno skoro u Beču. Sad bi trebalo da se ide za Trst i Vićencu, a dobili smo poziv i iz Pariza. Gostujemo često i po Srbiji kada su manifestacije dana grada.
Kakvi su dalji planovi „Gvardije“?
– U planu mi je da to zaista postane brend, ne samo gradski, već srpski. Sa Ilijom Rajković, koji nam piše aranžmane, već smo dobro uigrani. Volela bih da zaista budemo jedinstveni i prepoznatljiv orkestar, da svuda po svetu predstavljamo naš grad i zemlju. Repertoar bi nam se sastojao najviše od balkanskih melodija i motiva. Mogu da kažem da sigurno postepeno idemo ka tome i svakako želimo da radimo nešto što je nesvakidašnje. Čak imamo želju da dođemo i do Bočelija; zamislite Andrea Bočelija u Požarevcu.
Orkestar „Gvardija“ je prvi nastup održala na Gradskom trgu u Požarevcu u okviru programa Ljubičevskih konjičkih igara.
Poslednji nastup koji je „Gvardija“ imala bio je za doček Pravoslavne nove godine na Gradskom trgu. Veliki izazov za ceo orkestar i naizgled prava nemoguća misija, ali s obzirom da su neposredno pre toga imali jedan nastup i uvežban program, požarevačka garda je iznela sve skroz profesionalno.
– Generalno je sve to bio jedan veliki izazov za nas. Izlaganje klasičnih instrumenata na toliko niskoj temperaturi može da bude rizično i da prilično ošteti instrument. Ali to je prokletstvo nas umetnika – i kada je najteže ne dozvoljavamo da se to primeti.