Robinje pozorišta
Ovu crticu posvećujem našoj Miri Ojdanić, intelektualcu, drugu, osobi koja pozorište zna i spolja i iznutra i s njim je decenijama “na ti“. Zahvaljujući njenom tekstu “Doba baraba“ (i njenoj dobroj volji da se on odigra besplatno) nastala je pre više godina jedna neobična predstava, kao i ova crtica koju vredi ponekad ponoviti. Ostala imena neću, iz razumljivih razloga, navoditi.
U gradu Milivoja Živanovića postoji pozorišna zgrada. Onakva kakvu je on dugo sanjao i priželjkivao – impresivna, opremljena, udobna i za gledaoce i za glumce. Maštao je o takvom domu dok se kretao prokletim i zavodljivim stazama putujućih družina, od nemila do nedraga, od gladi do žeđi, od nesanice do besparice, vođen usudom dara božjega, sa zadatkom da iz sebe “istera“ pozorišnog duha i bude kratko vreme ono što u stvarnom životu nije –mimesis. Kažu za putujuće glumce da su to bili najodaniji robovi pozorišta. San svakog od njih bio je da jednog dana okončaju lutanje i skrase se u pravoj pozorišnoj kući, igrajući stalni repertoar i ne strahujući za parče hleba i publiku.
…A u gradu Milivoja Živanovića postoji zatvor i to ne jedan, nego tri! Najstariji zatvor jeste sadašnji ženski zatvor. Junaci ove priče su, ustvari, junakinje. Jednom prilikom vaspitačica, gospođa V, pozvala me je da pogledam njihovu predstavu. Ona je, bolje i darovitije od mnogih profesionalnih teatrologa razumela kako pozorište može da pomogne ljudima. Odabrala je tekst i krenula s poslom. Bio je to, naravno, Nušićev komad “UJEŽ“, priređen tako da se izbegnu sve dnevno-političke konotacije. To je već bilo podvig s obzirom na to da je Nušić nepopravljivo savremen i aktuelan pisac. Kostimi su bili izvanredni (ručni rad vrhunskog kvaliteta, kako i dolikuje poznatim majstoricama sa dugogodišnjim iskustvom), a šminka vrhunska. Scena i na prvi i na drugi pogled siromašna jer, ipak je to skučena zatvorska bina univerzalne namene, bez cugova i ostale pozorišne skalamerije. Meni je, međutim, pažnju privuklo to što je podela urađena izvanredno, a posebno su bili impresivni muški likovi. Slikoviti, izražajni, precizni u govoru i pokretima. Pravi Nušić, bez “novih čitanja“ i nejasnih poruka. Jasno je bilo da je reč ili o amaterima koji su iskustvo sticali pred dolaska u zatvor, ili, van svake sumnje, o neotkrivenim talentima. Međutim, znajući koliko dozvola su morali da zatraže i dobiju, kopkalo me je to kako su uspeli da se izbore za saradnju s muškim zatvorom. Poznato je da čak ni stražari ne mogu, ni na trenutak, bez pratnje “komandirica“ da budu sa osuđenicama u bilo kakvom kontaktu. Kada sam to blagonaklono spomenuo koleginici (mudrujući malo pre toga, kako već to u esnafu biva, o pozorišnim dometima predstave) ona se zagonetno nasmejala i rekla – “to su sve žene, osuđenice…“ Tek onda sam, zadivljen, stvarno razumeo domet i veličinu toga što su uradile. Među njima se nalazila i jedna mlada žena koju sam zapamtio kao dobrog recitatora s nekog od takmičenja. Znajući da se nije bavila glumom, pitao sam je otkud joj želja da se njome bavi i kako to da je tako uspešna. Ona mi je dala odgovore bez kojih bi ova priča bila prilično nerazumljiva i siromašna. Najpre – najveći problem svakog osuđenika je najokrutniji tamničar – vreme! Ne postoji veća kazna od njegovog protoka i nedešavanja, pa sve što može da “ubije“ vreme (mada je vreme jedino koje ubija) jeste dragocenost kakvu mi, tzv. slobodni ljudi, ne umemo da razumemo. Tako je i sa glumom – ona je u zatvoru nagrada, mogućnost da se “potroši“ još malo tog sporog ritma koji neprimetno ume da slomi i najjače karaktere…a kad već glume, zašto da to ne urade što bolje i – eto predstave. A talenat koji nismo do sad primetili? I odgovor je bio originalan i objašnjavao je mnogo toga nejasnog: “E, moj profesore, ovo je lako. Kad na probi pogrešimo, vratimo scenu. A kad pogrešimo pred istražnim sudijom ili islednikom, onda nema vraćanja. Ono, pred njima, jeste prava gluma, a ovo ovde je nešto drugo…“
Tako je počelo naše druženje. Nekoliko puta su gostovale i na našoj sceni i za sve nas su ta gostovanja bila interesantno iskustvo. Velika scena ih nije uplašila (pošteno govoreći, njih malo šta i može da uplaši) i sve one su počele, svaka za sebe, da otkrivaju zamke i prepreke pozorišta kao pravog kolektivnog čina, da se bore sa povodljivošću za aplauzima… i da zaboravljaju pravi razlog njihovog ulaska u pozorišni svet. Za nas je bilo interesantno da, posle desetina i stotina amaterskih i profesionalnih ansambala, vidimo kako ova čudna družina osvaja pozorišnu slobodu…kada već pravu nema. Njihove ambicije su porasle i tražile su način da dođu do teksta Mire Ojdanić – “Doba baraba“. Miru sam upoznao u kratkom susretu na njenom radnom mestu u pozorištu “Boško Buha“ i to nam je, kao zaverenicima pozorišta, bilo dovoljno. Kasnije se naša saradnja značajno proširila, Mira je stvarno postala naša. Prihvatila je izazov i dozvolila da se njen tekst igra. Bila je s prijateljicom, poznatom književnicom, i na građanskoj premijeri te predstave. Ni tu nam se ambicije nisu zaustavile. Zadivljen pre svega njihovim shvatanjem pozorišta, pozvao sam kolegu iz jednog beogradskog pozorišta koje s pravom nosi svoje ime – “Kult teatar“ i ukratko mu objasnio situaciju. Čovek koji je nešto kasnije dobio i “Zlatni beočug“, najvišu kulturnu nagradu svoga grada, imao je dovoljno sluha i nerva, smesta prepoznavši ono što je bilo potrebno satima objašnjavati birokratiji. On jeste video širu sliku: kako pozorište, po ko zna koji put, dokazuje da je žilavije, jače i delotvornije od svih sistema ovoga sveta i ljudskog roda. Nismo posle toga gubili ni časak, već smo energiju i znanje usmerili na to da taj pozorišni događaj organizujemo što bolje.
Sve je u tom pozorišnom činu bilo nestvarno, neobično i neponovljivo. Vreme igranja bilo je netipično – kasno popodne, jer osuđenice treba da stignu da odigraju predstavu i da se vrate na večeru i prebrojavanje, odnosno prozivku, jer je neumoljivi kućni red morao biti ispoštovan. Mesto – scena na kojoj igraju uglavnom profesionalne kuće, pa amateri to mogu smatrati počašću. Na ulazu u salu stajale su dve uniformisane stražarke i simbolično nadgledale cepanje karata. Glumci su bili profesionalno obezbeđeni od dodira sa obožavaocima. A u sali nije bilo mesta ni da se stoji. Pored novinara i pozorišnog sveta publiku su činili i članovi porodica osuđenica! Ne samo zbog ponosa što im rođake glume na toj sceni, već pre svega, da ih vide. Moje reči jesu bile istinski nepotrebne, ali sam na molbu organizatora ipak morao nešto da kažem pre početka predstave. “Nije običaj da se pre predstave nešto u pozorištu govori, ali ni ovo nije obična predstava…“.Dalje se ne sećam. Voleo bih da sam rekao ono što ću sada napisati. Predstava je protekla kako je zamišljeno, a onda je nastupilo nešto što se ne može nazvati aplauzom kakvog mi, pozorišni ljudi, znamo. Ansambl se zbunjeno, ali hrabro, klanjao: stizali su buketi cveća, ali nije bilo grljenja, ljubljenja, rukovanja i dodira…Upravnica i ja dali smo nekoliko izjava novinarima, a putujuća pozorišna družina spakovala se i ušla u zatvorski kombi. Rotaciona svetla su uključena i kolona pod pratnjom krenula je uz Bulevar, nazad, “kući“.
Ali to nije sve! Da ova priča bude po svemu unikatna, pobrinuo se tako što se u njen tok umešao vrhovni scenarista – život. Jedna od glumica dobila je vanredni otpust nekoliko dana pred gostovanje i sve je dovedeno u pitanje! Ponovo je trebalo pisati izjašnjenja Ministarstvu – sada zbog otkazivanja, javljati medijama, odjaviti zakazane pravce kretanja, itd. O splašnjavanju oduševljenja najavljenim događajem i da ne govorimo. Međutim, ta, sada već slobodna osoba, kratko je rekla: “Ja ću doći da odigram predstavu. Ako budete imali i neku probu pre toga, doći ću i na nju“.
Te večeri je počinjao jedan veliki, svetski filmski festival – FEST. Da je pozorište starije, važnije i uticajnije od filma uverio nas je i urednik centralnog informativnog programa – drugog Dnevnika, kada je vest (sa našim izjavama) o neobičnoj predstavi objavio pre reportaže o početku FESTA. Trka za aktuelnostima, koja traje svake sekunde njegovog dana, nije ga sprečila da shvati kakvo se to čudo dogodilo na sceni i iz čega se, stvarno, sastoji moć pozorišta. Dva sata je scena bila poprište borbe za slobodu duha i misli. Ta dva sata svi su u toj prostoriji bili slobodni. Pa i robinje pozorišta. Skinuvši kostime i obukavši svoju zatvoreničku, sivu, suknenu odeću, obrisavši šminku, one sa lica nisu skinule osmeh zadovoljstva što su se ponovo, makar nakratko, družile sa slobodom koje su osvojile zahvaljujući sceni.
U idućem nastavku: Moj drug Sizif…
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
