Istina o pahuljicama

Vesti Zanimljivost

Svake zime, čak i kada nema snega, pahuljice ukazuju na onu dečju radost koju nose snežne padavine. Inspirisale su sve ukrase za uličnu rasvetu i jelke u domovima, pa čak i nekoliko finih i pomalo patetičnih misli: „Prijatelji su kao pahulje – tako divni, a tako različiti“.

Da li se pahuljice zaista razlikuju toliko jedna od druge? Svako prebiranje po trošnim koricama na policama biblioteke (sada i „Gugla“) s ciljem da se pronađe istina o pahuljicama, vodi ka jednom imenu – Vilson (Pahulja) Bentli, velikom „pahuljaru“, čoveku koji je posvetio ovozemaljski vek istraživanju „života“ u tim malim zimskim zvezdama.

Bio je gotovo pustinjak iz Vermonta, neobično zaljubljen u sneg i heroj najboljeg filma koji je Frenk Kapra ikada napravio. U 1885. u svojoj 19. godini, fotografisao je svoju prvu pahuljicu na tamnoj pozadini satima prelivajući emulzije po negativu fotografije.

Njegova strast bila je više umetnička, nego naučna (kao što su mnogi od ljubavi prema pticama, kamenju, pećinama, uspeli da stvore umetničko- naučna dela).

S jedne strane bili su to dokumenti skrivenog univerzuma oblika i osećanja, a sa druge opsednutost malim svetom koje je bilo tako blaženo drugačiji od svega tako velikog u ovom tamnom vilajetu.

Bentli je tokom života fotografisao portrete 5.381 pahuljice, dao im adekvatna naučna imena i ubacio u maštovit kolaž u obliku cveta. Ideja je bila u skladu sa suštinom i jedinstvenošću svake pahulje ponaosob.

Zahvaljujući njemu, danas gledamo sve ukrase na jelkama sa motivima „zimske zvezde“. Ispostavlja se da je Bentli mnogo radova sačuvao za sebe. O nekim nepravilnim oblicima pahuljica nije želeo da govori, kao da ih je smatrao nepopravljivim greškama prirode.

I ponovo, jesu li one zaista toliko različite?

Jedan drugi katalog pahuljica iz 1988. godine daje odgovor na to pitanje. Jedna naučnica koja je proučavala oblake letela je iznad teritorije države Viskonsin (SAD) i pronašla dva jednostavna, ali identična ledena kristala. Ime joj je bilo Nensi Najt i radila je u Nacionalnom centru za atmosferska istraživanja.

Izgleda da pahuljice nastaju kao manje ili više identične.

Ako vam ova činjenica ruši snove o lepoti koju nosi različitost (kao kada bi vam neko rekao da se svi ljudi rađaju sa istovetnim otiskom prsta), postoji i nešto optimističnija strana priče.

Kada pahuljica pada, ona prolazi kroz razne slojeve atmosfere, tako da je ono što kao rezultat padne na zemlju i učini da vam čizme zavodljivo puckaju dok koračate zapravo pogođeno raznim nivoima temperature, vlažnosti, brzine, turbulencije… One se rađaju kao iste, ali ih život oblikuje u „individue“.

Na neki način, put od vizije „pahuljara“ Bentlija i novih teorija o ledenim kristalima je tipična priča o tome kako se naš pogled na prirodu menjao u poslednjem veku

Bentli, kao i većina njegovih savremenika, verovao je u jednu nepromenljivu sliku, a mi u istine koje se postepeno otkrivaju – dakle, ne šta su zapravo pahuljice i uopšte svet oko nas, nego šta ih je nateralo da postanu to što jesu.

„Prijatelji su kao pahuljice – tako divni, a tako različito postupaju svakog puta kada vam se ukrste putevi“.

Konačna istina o pahuljicama je da postaju zaista različite tek kada počnu svoj strmoglavi put do zemlje, da su oblikovane vetrom i vremenom, transformisane kao alhemijom u čudne i kompleksne šare sve dok ne dotaknu dno.

Onda se, kao i svi mi – istope…