ISTINITA PRIČA: Požarevački mladi pisac ogoljuje istinu o kockanju

Boban Adamović, rođen 11. juna 1986. godine u Požarevcu je pesnik, pisac i književni laureat. Svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „Pucanj iz penkala“ objavljuje 2012. u izdavačkoj kući „Književna omladina Srbije“ i za to delo biva nagrađen poveljom i statuom „Pegaz“ na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu za najbolje književno delo godine.
Njegove naredne pesme dobijaju priznanja kako od izdavača tako i od drugih institucija i takođe se objavljuju u više zbornika i časopisa za kulturu, književnost i nauku.
Bio je recenzent nekoliko romana i 2013. godine objavljuje svoj roman „Egzekutor“ koji je bio uvršten u prvih pet romana edicije „Raskršća“. Nakon što je tiraž rasprodat Adamović odbija objavljivanje drugog izdanja.
Ubrzo dobija status „saradnika“ svoje izdavačke kuće uz brojne zahvalnice sa raznih gostovanja širom Srbije nakon čega dobija i priznanje za uspešno zalaganje u oblasti književnosti.
Nakon više od sedam godina pauze Boban Adamović iz Požarevca izlazi u javnost sa romanom „Kockar ili Čovek“ koji je napisan po istinitoj priči. U svom drugom romanu potpuno sirovo ogoljuje problem kocke zastupajući tezu da je poremećaj patološkog kockanja zapravo bolest, uprkos stavu Svetske zdravstvene organizacije da je u pitanju poremećaj. Zašto? Po čijoj istinitoj priči je napisan roman?

Sve je, naravno, počelo kao vrsta zabave. Vremenom, stvari su postajale ozbiljnije, pa se, ne zadugo, ali neprimetno, sve pretvorilo u patološko kockanje, kaže počevši priču o samom sebi mladi pisac, Boban Adamović:

„Kod patološkog kockanja imaš igre ruleta gde možeš da razviješ zavisnost za sat i po vremena, a tu su i kladionice gde se zavisnost javlja posle dve-tri godine. Sve zavisi od predispozicija koje ima osoba u tom vremenskom periodu. Tako se ulazi u vir. Sledi problem dugovanja, vrlo brzo, ponovo gotovo neprimetno. Glavni problem nastaje kada počneš da kockaš ono što i nemaš. Pored toga, kockaš se sa prijateljima, sa vremenom kao neprocenjivim resursom, porodicom, brakom. Znači, na kocki i čoji je bukvalno sve u tvom životu. Na kraju, i sam život.

Poznavao sam četiri momka koji su se ubili zbog kocke, dva kojima su se porodice raspale zbog kocke, a o onom što čitamo u novinama i da ne pričamo.“

Slede trenuci istine u razgovoru sa tridesetčetvorogodišnjim Adamovićem:

„Shvatio sam da imam problem u onom trenutku kad su dugovi postali ozbiljni, ali i dalje nisam priznavao sebi. Duboko u sebi sam znao da imam problem, ali sam i dalje mislio da ja kontrolišem kocku. Bilo je obrnuto – kocka je kontrolisala mene. Osećao sam se jadno, bespomoćno, kao da sam na margini društva, da meni nema pomoći. Oseća se bezvrednost, gube se svi kvaliteti koje čovek poseduje. Gubi se obraz i kod prijatelja i kod samog sebe. Jednostavno, pretvaraš se u jednu ljuspu koja hoda.

Tog trenutka kada je situacija bila takva da će ili doći do suicida, koji je neminovan u patološkom kockanju, ili do potpunog bankrota u svakom smislu, rešio sam da potpuno priznam sebi. Prvi korak koji sam učinio bio je da priznam svojoj porodici, što je i najbitnija stavka koju bi svaki patološki kockar trebao da uradi – da svojim najbližima iznese problem.“

Onda se nailazi na prvu prepreku. Ljudi, kako naš sagovornik kaže, nisu edukovani kada je u pitanju kockanje. Može doći do osude kockara, a to je korak koji porodica mahom i čini upravo iz pomenutog nerazumevanja:

„Jako je bitno da se edukuju i ljudi koji nemaju problem sa kockom, kako bi razumeli svog člana porodice ili prijatelja. Da bi ga prihvatili i rešili se ove bolesti. Ja kažem bolest, iako Svetska zdravstvena organizacija smatra da je u pitanju samo poremećaj.“

Na knjizi „Kockar ili Čovek“ radili su i prvi je pročitali stručni ljudi Centra za edukaciju i odvikavanje od kockanja „Herc time“ iz Novog Sada na čelu sa Dejanom Stankovićem, ekspertom za ovu oblast i timom psihologa i pedagoga:

„Kada su pročitali knjigu, shvatili su da je edukativnog karaktera, da može da pomogne nekom ko nije u visokom stepenu patološke zavisnosti, da se trgne. Neko koga interesuje ta tematika, neće ni ući u taj problem, odbaciće to u startu. Knjiga je, pre svega, preventivnog karaktera.“, kaže Adamović.

Svoj prvi pokušaj samoubistva, Boban Adamović opisuje u jednom poglavlju knjige „Kockar ili Čovek“:

„To sam hteo da uradim u stanu moje majke. Imao sam pištolj u nelegalnom posedu. Otišao sam tamo da obavim to. Tog trenutka sam shvatio i tačno razumem kako su se osećali svi koji su izvršili samoubistvo zbog kocke. Znam šta im se odvijalo u glavi i kakav je osećaj. Taj pucanj u sebe je, u stvari, pucanj u kockara. Zato knjiga nosi to ime: „Kockar ili Čovek“. Iz nemogućnosti da savlada problem zavisnosti koju ima, on, u stvari ubija kockara, a ne čoveka. Nisam spreman da osudim ubicu. Nemam mišljenje, nisam dovoljno kompetentan. Ja sam i danas ne znam da li sam bio hrabar da pucam. Samo sam osetio da, kada dođe taj momenat, imamo jednu sekundu trezvenosti. Ako iskoristimo tu sekundu, neće doći do samoubistva. Poznavao sam momka koji je skočio sa petog sprata, jednog koji se zapalio benzinom jer je prokockao novac za lečenje svoje majke, drugog koji se digao kašikarom u vazduh. Nisam spreman da ih osudim.“

Knjiga je napisana nakon izlečenja. Boban Adamović kaže da je na ideju došao kada je u jednoj tv emisiji gledao roditelja koji čita oproštajno pismo svog sina koji se ubio zbog kockarskih dugova:

„Roditelj je rekao „zatvorite ih sve“. Plakao sam kao dete dok sam to gledao. Saosećao sam sa tim čovekom, ali sam u stvari video svog roditelja kako tu sedi. Tog trenutka sam rešio da napišem knjigu.“

Kao bivši kockar, Adamović pojavu kockarnica i kladionica na svakom ćošku većine gradova u Srbiji i regionu, ali i svetu, pa i u Požarevcu, posmatra kao pobedivu pojavu:
„Na svakom ćošku imamo i prodavnice brze hrane, pa jedemo uglavnom kod kuće. Dakle, radi se o podizanju svesti ljudi na viši nivo o opasnosti koja ih tamo čeka. Ako smo svesni tog pakla, one će same početi da se zatvaraju. Zanimljivo je što je kockanje enormno prisutno baš na našim prostorima. Ekspanzija kocke je krenula baš devedesetih godina. To nije slučajno.“

Na kraju, Boban Adamović, bivši kockar i autor knjige „Kockar ili Čovek“ podseća sve da je prvi korak priznati sebi, zatim porodici, pa odmah potražiti pomoć stručnjaka. Jer, to je borba protiv bolesti, a bolest se ne krije.