Vrlo popularni disk-džokej, kontroverzni Alen Frid, pustio je 19. januara 1955. godine melodiju „Rock Around The Clock“ i najavio ju je rečima: ’’Rock’n’roll!”( njišite se i okrećite). I ostade ime za novi muzički žanr.
Kako je kod nas stigao rokenrol?
Mir posle Drugog svetskog rata potrajao je samo tri sedmice (!). Tako tvrde Alvin i Hajdi Tofler u knjizi „Rat i antirat“ („Paideia“, Beograd, 1998. godine). Naša država našla se između dva bloka. U politici to se zove sedenje na dve stolice. Od Sovjeta smo dobili akademizam najvišeg svetskog nivoa a sa Zapada smo dobili šlagere, odnosno popularnu muziku! Ljudi nisu mogli svaki dan slušati koračnice, marševe i patetične pesme o revoluciji. Počinju stidljivo da se probijaju kompilatori sa novopokrenutog (1951. godine) festivala u San Remu. Stižu novi ritmovi, harmonije, zvuci, instrumenti. Pevači još uvek nose kravate i odela kao uniformu (pošteno govoreći, to su nosili i prvi rokeri po celom svetu); pevačice su oblačile večernje haljine kao da idu na prijem ili bal; sve je to, ipak, bilo samo kostimografija.
Ono što je bilo iznutra, to je bilo ono pravo. Prvi vesnici pop–rok muzike bili su naši sportisti i novinari koji su često putovali van zemlje. Radivoj Korać, Nikola Karaklajić, Velibor Gligorić i mnogi drugi, od svojih skromnih dnevnica odvajali su poslednje pare za vinile koji su bili potpuno nešto drugo, novo i – omamljujuće. Iz Trsta su, pored šuškavaca i prvih farmerica, najlonskih košulja i lutaka koje trepću i „govore“, stizale i ploče, ali, što je još važnije – glasovi kako se tamo živi i kako može da se živi. Prvi tiraži prodatih ploča bili su veći od broja vlasnika gramofona. Država je rešila da uđe i u tu oblast u stilu „ako ne možeš da ih pobediš, priključi im se“’. Prostor muzičke slobode za rokere je otvoren, ali je tek trebalo da se osvoji.
…Teško, ali uspešno. Izvesno vreme, u osvit rokenrola, početkom šezdesetih, ulicama su patrolirale dobrovoljno (u pravu se to zove samovlašće) grupice penzionisanih oficira i milicionara; kada bi ugledali nekog padavičara, a on ne bi bio dovoljno brz, začas bi bio ošišan (bez neke posebne kreacije, odnosno stajlinga), a farmerice zvane frularice, bile bi rasparane. Može se reći da su prvi rokeri bili stvarno prvoborci, ali ne sa puškom, već s instrumentima.
Za celu zemlju rokenrol je bio velika novost. Šlageraši su vladali televizijom i redovnim festivalima (Opatija, Beogradsko proleće, Split, Vaš šlager sezone u Sarajevu, Zagrebfest, čak je i Skoplje imalo neki festival). Rokeri su uzvratili istom merom: Omladinski festival u Subotici kreće već 1961. godine, postajući odskočna daska za mnoge buduće zvezde. Za njim dolazi Parada ritma 1964. godine u Domu sindikata, Vatromet ritma (opet taj ritam!) na Sajmištu, festival vokalno-instrumentalnih sastava (VIS) u Zagrebu i, naravno, kao definitivni, trijumfalni prelom, prva Beogradska gitarijada devetog januara 1966. godine. Rokeri bi mogli taj datum da proslavljaju kao svoj dan.
Na velikom jugoslovenskom tržištu zaista je bilo mesta za sve. Šlageraši su se držali televizije, radija i festivala, rokeri sala za igranke i gitarijada, a bilo je mesta za narodnjake – pod šatrom, u kafani, ili na „Vilidži“ (kako se u žargonu zvao festival narodne muzike u Ilidži kraj Sarajeva). Naravno, oni pravi umetnici izvorne narodne muzike, protiv kojih niko nije imao ništa, gradili su status time što su snimali za potrebe fonoteke Radio-Beograda, tada četvrte na svetu po bogatstvu fonda ploča i snimaka.
Siluete prvoboraca R&R
VIS Siluete osnovane su na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1961. godine. Grupa muzičara je inspiraciju našla u filmu „Veseli klub mladih“ (The Young Ones) u kome je pevao tada veoma popularni Klif Ričard uz pratnju svetski poznate grupe Šedous (The Shadows). Ime te grupe bilo je inspiracija za naziv jugoslovenskog pandana, pa su tako nastale Siluete. Originalnu postavu su činili: Zoran Miščević (vokal i bas), Branko Gluščević (ritam-gitara), Ilija Ika Stanić (solo-gitara), Zoran Simjanović (klavijature) i Miroslav Minić–Mine (bubnjevi. Kada su učvrstili svoj položaj, u periodu od 1966. do 1968. godine stvorili su reputaciju grupe sklone skandalima; na sceni je sve prštalo od neočekivanih poteza: lomljene su gitare, bacani su delovi odeće u publiku, a bilo je i tuča. Ništa nije bilo kao pre.
Nijedan organizator to ne voli, ali publika je mislila drugačije. Januara 1968. godine na koncertu u Sarajevu izazivaju pravu histeriju. Lomljene su stolice, cepane košulje, razbijane su flaše, a menadžeru je ukraden novčanik. Nije im ni to bilo dovoljno pa su u Novom Sadu opet uleteli u tuču s publikom. Stradao je poneki nos, ali i njihovo vozilo. Takva avangarda, mnogo kasnije nazvana pank, nije mogla da se smiri u našoj zemlji, niti je dobijala mnogo prilika. Pokušali su da muzičku sreću i zaradu potraže na Zapadu, u Austriji i Nemačkoj svirajući po noćnim klubovima. Međutim, tamo je prostor već uveliko bio zauzet grupama koje su prošle takve faze dokazivanja koje su kod nas bile novotarija.
Brzo uviđaju da tu nemaju šta da traže. Dolazi do raspada i posle neuspešnih solo-karijera jedan po jedan vraćaju se u Jugoslaviju. Takav muzički stil, uz otkazivanje koncerata, boemski život i skandale nije doneo mnogo rezultata. Teško se dopiralo do studija pa je za njima ostalo vrlo malo vinila. Čak i da su bili „dobri momci“, nije postojao takav studio i ton majstor koji bi mogao da preslika atmosferu s koncerata. Zoran je uporno pokušavao da opstane na muzičkoj sceni menjajući sastav i očekujući da će nostalgija za tim vremenom privući publiku. Uzalud, jer točak istorije važi čak i za rokere. Jedan od koncerata održao je u našem gradu, gde smo bili u prilici da u tadašnjoj, ko za kojoj po redu postavi, pozdravimo i jednog našeg sugrađanina, gitaristu. Sve je bilo tu, ali daleko od nas. Kao da su promašili vremenski prozor.
Zoran Miščević je umro četvrtog aprila 1995. godine uskoro posle koncerta koji su održali u bašti Kluba studenata tehnike u Beogradu. Sve je u njegovom životu bilo obeleženo tom imenicom – maglovito, nejasno na prvi pogled, ali prisutno. Hrabrost da se krče novi putevi nije data svakome.
U sledećem nastavku: „Najbolji scenarista“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
Povezane vesti
Mladi Požarevčani još jednom pokazali humanost: Uspešno sprovedena akcija dobrovoljnog davanja krvi u Požarevačkoj gimnaziji
Sutra bez vode Lučički put, Meminac i Busije
Evo gde danas možete dati krv