Jesen stiže, dunjo moja…

Kako dolazi jesen?

Kako kome, naravno. Roditelji znaju, jer počinje školska godina. Ranci, patike, ekskurzije, novi udžbenici…Mi smo, kao deca, leto provodili bosi, izrasli kao iz vode, pa kad stigne vreme za školu, onda se kreće u kupovinu novih stvari; u školi se već planiraju ekskurzije. Na istanjene novčanike od letnjih odmora navaljuju zimnica, ogrev, remećenje krova pred jesenje kiše. Svako ima neku svoju brigu. Za nas koji smo radili ili radimo u kulturi, kad prođu LJKI znamo da kreće sezona, borba za gledaoce, priprema festivala…a listovi kalendara sve brže otpadaju neumoljivo trošeći vreme za koje uvek pogrešno mislimo da ga ima dovoljno. Eto, posle dugog, toplog leta, za nekoliko dana stiže nam i jesen.

Kako dolazi jesen?

Ponekad neprimetno, ali neumoljivo. Još neko vreme ćemo moći majice da nosimo i uveče, a onda, neka jakna preko ruke i, eventualno kišobran. Različita su nam iskustva s godišnjim dobima. Više nema klasičnog proleća – krećemo pravo iz zime u leto. Ali, samo nas jesen nikad nije izneverila -zlatna jesen. Krenete ujutru zakopčani do grla, a onda skidate jedno po jedno…Višeslojno, što reće čuvena Nada Macura.

Kako dolazi jesen?

Kroz pesmu, najčešće. Ovo doba je, rekao bih, najopevanije u našim narodnim pesmama. Nije ni čudo. U to vreme privode se seoski poslovi kraju, spremaju se domaćinstva za zimu, dolazi vreme ženidbi i udaja. Desa Vuković Živanović napisala je jednu od najlepših pesama koje se odavno smatraju narodnim, pa nema veće časti autoru od toga:

Obraše se vinogradi
dole kraj Topole
doslo vreme da se
uzme koji koga vole

Oni koji ostali bez svoje nesuđenice, pevali su drugačije. Kako njima dolazi jesen? Kroz tugovanku za neuzvraćenom ljubavlju, kroz sećanja na retke trenutke sreće, obećanja i zakletvi…

Jesen stiže dunjo moja,
ne miriše više cvijeće,
zumbul, lale, jorgovani.

Pa i ti me iznevjeri,
dunjo moja,
otišla si, slavuj šuti,
lišće žuti.

Kako dolazi jesen?

Kroz lepotu. Lišće počinje da se pretvara u zlatno žuto, a kroz nekoliko nedelja ta ustreptala, odlazeća lepota, počeće da opada i ostavlja gole grane. Ujesen je cela Srbija lepa. I setna. Ako putujete kroz Vojvodinu, onaj beskraj, ravnica i daljine moraju da vas učine nostalgičnim. Pored starih gradskih pesama, mađarskih i ruskih romansi skladno uklopljenih u naše tekstove, zatrepere tambure i krene melodija. Ko da ostane ravnodušan? Kako da se ne podsetite prošlosti, propuštenih ljubavi, noći bez sna, neostvarenih želja…Putujete i govorite u sebi “Ekspres za sever“ Mike Antića: “Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas…  A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila. Malo me ljubila. Malo ubila.“

I nije on jedini koji je svojim tekstovima uspeo da nadmaši i nenadmašne sevdalinke. Šta pomislite kad čujete stihove “Toga jutra sam stigao putničkom klasom…“? Naravno, na jednog od najvećih pesnika naše najveće ravnice, na njegovo veliko srce i široku dušu. Neprimetno i lako dođete do stihova koji vas pomere s mesta i dugo ne daju mira:

Svirajte mi „Jesen stiže dunjo moja“, jesen rana
Nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova, za veselje i svatovac
Al’ ja moram čuti tu romansu!

A na početku pesme?

“A u vojsci sam stekao druga do groba…“. Seća li se neko, uopšte, toga? Nekada smo ujesen ispraćali u vojsku, orilo se od pesama, pa i pucanja. Nije šala – jer ko nije za vojsku, nije ni za devojku. Na autobuskim i železničkim stanicama lako ste mogli da prepoznate te rastanke. A sada…ne bih o tome sada jer što reče Đole, “ućutaću ili ću opsovati“. Vojska, kako kažu, još nije napravila lošeg čoveka…

Kako dolazi jesen?  

Kad prošetate gradskim parkom ili Čačalicom, a oko vaših nogu vetar razbacuje lišće. Nema još zime, ali je u duši hladno. I uvek se pitam – zar vreme, i to ono najlepše, mora tako brzo da prođe?

Moj prijatelj, pobratim, jedan od najvećih pesnika srpskog jezičkog prostora, za razliku od mene, umeo je da bude mnogo koncizniji. Napisao je stihove kojima nijedan kritičar više ne može ništa jer su večiti. Pero Jevtoviću, hvala ti.

“Jesen je, šta da ti kažem, Ana?“

Da, šta tu više ima da se priča…priroda zamire prividno iskušavajući nas u iščekivanju proleća. Ali, dok ono ne dođe, neka i ova zlatna jesen potraje, a vi uživajte u njoj, kako ko zna i ume.

Ne sećam se više da li sam ikada poznavao neku Dunju, osim vršnjakinje našeg festivala. Zato nikada neću zaboraviti miris detinjstva i jeseni koje je započinjalo s dunjama, visoko postavljenim, nedohvatnim, na vrhu ormara, šireći miris sve do proleća.

Kako je meni stizala jesen?

Meni je jesen, ona, zlatna, oktobarska, stizala kao rođendanska. Dupla vaga. Eto, ima nas i takvih. Ali mnogo važnije jeste ovo drugo za koje se nadam da se nekad upražnjavali, a da niste zaboravili. S  prvim hladnijim jesenjim danima kod “Mušterike“ ste mogli da kupite i pečene i kuvane kestene. Onda ih stavite u fišek, pa u jedan od džepova (moje izabranice ili moj), pa onda grejemo ruke…i srca. Nije valjda da ste to zaboravili? Svaka jesen je počinjala tako. Kad je nestalo? I to se zna. Kada ni vrući kesteni više nisu mogli da zapale o n u  prvu vatru…

U sledećem nastavku: “Ekskurzija“

Tekstove objavljujemo utorkom