I, šta kažete – kuda ćete za Novu godinu?
Gde će vas ona dočekati? Ako se sećate, ustanovili smo da mi ne čekamo Novu godinu, već ona nas. Zakoni fizike tako kažu. Mi idemo kroz vreme, kao što voz prolazi kroz stanice. Tako i godine. Čini nam se da one teku i prolaze, a oni koji su prolazni, to smo mi…Hajde onda da tu prolaznost na što lepši način proslavimo, kad smo već tako navikli. Što da ne? Da ne rušim nikome sneška, evo pristajem – dočekaćemo Novu godinu.
Šta možemo da ponesemo sa sobom iskrcavajući se iz ove, omatorele 2024. godine i presedajući u Novu, 2025. godinu? Ostalo joj je još nešto manje od današnjeg dana, a koliko juče je počela. Gde je to vreme, kuda je otišlo i šta se sve u ovoj godini dogodilo? Nije baš da nemamo čega da se sećamo. Istina je da svi delimo isti osećaj da je proletela, ali – da li je baš tako? Ako smo spremni da se susretnemo i s ovom, Novom 2025. godinom, to je već dobar znak. Još uvek smo na površini zemlje, uživajući (kako ko) u ovoj zamamnoj, očaravajućoj i ponekad neobjašnjivoj pojavi koju u nedostatku boljeg imena, nazivamo životom.
Najpre, niko nam nije pretio koronom, niti nekom drugom pandemijom. Čak se i tradicionalni zimski grip udružen s nazebima skromno povukao sa scene. Nije to loše za početak. Politiku ili ono što se pod njom kod nas podrazumeva neću pominjati. Proleće je brzo prošlo, kratko smo se strpeli zbog isključivanja gradskog grejanja (moglo je baš i malo duže da se gleda u termometar umesto u pravilnik i kalendar). Onda je nastupilo dugo, toplo leto. Samo su nedostajali Klara i Ben Kvik. Smesta smo, po običaju, počeli da se žalimo na vrućinu, huktali kako nam je pretoplo, kako ne može noću da se spava, a posle jedanaest sati svi počinju, ali sa svih stanica, da nas upozoravaju na crvene i ostale meteo-alarme, upozoravajući nas da bez preke potrebe ne izlazimo napolje.
Montažeri klima uređaja su zadovoljno trljali ruke, kao i elektrodistribucija. Koliko me moje slonovsko sećanje služi, Kamenko Katić i ostale kolege nikada nisu koristile te zastrašujuće izraze kao što su “crveni alarm“ i njima slične. Umesto toga, slušali bismo da nas čeka još jedan lep letnji dan (kako i treba da bude), a da se u doba najveće vrućine sklonimo u hlad…kao da mi ne znamo da se u to vreme ruča, pa onda popodnevni odmor. Ako neko baš želi da se rashladi, otišao bi na Moravu ili na bazen i to je to. Uveče, u papučama i bermudama u šetnju gradom ili druženje po kafićima i dvorištima, uz obavezno zalivanje vrelog betona koji bi za pet minuta postao suv.
Onda je stigla Olimpijada. Reklo bi se – kao svaka druga. Hm, nije baš kao svaka druga. Iz grada svetlosti, svetskog centra likovnih i vizuelnih umetnosti, mode, bonvivanskog stila, stiglo nam je nešto što smo najmanje očekivali: skaradno, odnosno zastrašujuće, dehumanizovano i izmešteno, svečano otvaranje Igara. Izmešteno iz tradicije, dobrog ukusa, pa i pameti, ali nekome politički korektno. Kažu da je glavni kreator bio prezadovoljan. Naravno, uspeo je da podmetne organizatorima za ogroman novac nešto što je ličilo na cirkuski karneval, a ne na kolone olimpijaca kakve se pamte još iz antičkih vremena. Otvaranje je teklo “na rate“, od broda do broda; oni su nam nešto mahali s brodova, mi smo se dosađivali i to je to. Pri tom se nekom odozgo nije ni dopalo, pa je sve to začinio sivilom kiše koja je više podsećala na jesenju. A moglo je i to da se spreči, nego im je bilo žao para. Bio sam na jednoj paradi kada sam čuo za tačan podatak da je rasterivanje oblaka koštalo 72 miliona evra. Može se, zavisi samo šta je kome važnije.
No, dobro. Bila je i ta Olimpijada. Mi smo, kao i više puta do sada, prošli kako smo prošli. Rekao bih da su Điro d’Italija, španska Vuelta i neodoljivi Tur de Frans bili interesantniji; na njima bar nije bilo skandala niti sumnji u pol i lično opredeljenje kako se ko oseća. Da ne zaboravim – u muškom troskoku prva tri mesta osvojili su Kubanci…a nijedan nije skakao za Kubu; pa, hajde onda navijaj…
Ubrzo je stigla i jesen. Mislim da ćemo se saglasiti da su mogli da nas prevare i okasnelo proleće, kišovito leto, zima bez snega, ali jesen je uvek bila ona prava – zlatna. Pamtim je još po nečemu. Ne treba da bude čovek doktor ekonomskih nauka da bi primetio da se više ne isplati praviti nekada najjevtiniju i najpopularniju zimnicu – ajvar (pored neizbežnog kiselog kupusa).
Dva, pa i tri dana posla, kupovina kod nakupaca u ranu zoru, gde vam obavezno u sred džaka podmetnu i neki fušeraj, uz drsko visoku cenu; onda sledi pečenje na onoj vrućini, uz “smederevac“; posle toga čišćenje, pa ceđenje; zatim mlevenje i dugotrajno prženje, mešanje na smenu ogromnim varjačama u onim velikim šerpama, da stvar ne zagori. Kad se sve to preko noći ohladi, sledi pakovanje u tegle ili kese, pa u zamrzivače…Domaćice najbolje znaju koliko napora za to treba, koliko bole ruke i leđa. Ove godine se sve to nekako ispomeralo. Na paletama supermarketa pojavio se ajvar, kao da su ga pravile naše lepše polovine, a pri tom jevtiniji. Ko da odoli?
Evo, počeli smo da trošimo i prve dane zime. Sledeće je na redu još jedno proleće, još jedna cigla u zidu, kako bi to lepo otpevali momci iz “Pink Flojda“. Godinu za godinom, podižemo polako taj zid ispred nas, ne primećujući da kad god stavimo novu ciglu, moramo iz njega da izvučemo jednu staru. Ako je nekome ova slika tužna ili možda nejasna, neka se seti peščanog sata. Jednom okrenut, on nezadrživo propušta ta fina zrnca samo u jednom smeru. Što više peska i zrnaca, to će duže trajati. Hajde onda i mi da za sobom ostavljamo te znake pored našeg životnog puta, da trajemo. A vreme i nove godine? Neka i one rade svoje, tako je otkad je sveta i veka. Što sam stariji, sve više shvatam da čestitke za Novu godinu i želje za mnogo zdravlja i sreće nisu samo fraze pristojnosti.
Stoga vam iskreno, od srca, želim da na ovom portalu i kroz godinu dana, pročitamo neki tekst kojim ćemo proslaviti zagrljaj za još jednom Novom godinom…i tako redom.
U sledećem nastavku:“Glumci bez dublera“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
