Kad UĐe SreĆa

Kad uđe sreća, ponudi joj stolicu…ili: kako postati car Amerike?

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

Milenijumi patnji i borbi jevrejskog naroda izrodili su narodnu mudrost, pa nam se često dogodi da navedemo neku njihovu poslovicu kao svoju. Nije to ništa čudno, jer svi ljudi na svetu imaju slične ili iste probleme…samo se prema njima različito odnose, ili ih drugačije rešavaju. Eto, mi sreću shvatamo kao nešto slučajno, palo s neba, gotovo nezasluženo dobijeno. Sreća je za nas pojava na koju ne možemo da utičemo (bar mi tako mislimo) te stoga veoma često i ne umemo da je uočimo, prepoznamo i da u njoj uživamo. A tek da je iskoristimo…Zato često kažemo – “Ima više sreće nego pameti“, “Rodi me majko srećnog pa me baci na đubre“, “Srećan koliko je težak“, itd.

Jevreji su praktičniji. Oni sreću doživljavaju kao logičan  sled okolnosti i ne smatraju je nečim slučajnim, gotovo nezasluženim. Stoga nije ni čudo što su ovako direktni: kada uđe sreća, ponudi joj stolicu…Kratko, jasno, mudro. Imaju oni još izreka o sreći. Najpoznatija je ona, aforistička, o Adamu: prvi srećnik na svetu jer nije imao taštu. Naravno, ima ljudi koji nikada ne primete tu retku gošću, sreću, koju su kroz vekove predstavljali kao lepu devojku u dugom, prozračnom velu, koja brzo prođe pored nas. Neki je i ne primete, a neki joj samo dodirnu veo (i to je dovoljno). Znamo iz istorije diktatore koji su sreću uhvatili obema rukama za gušu, ne znajući da je ona samo prolaznik. Nisu ni Latini daleko otišli u svojoj pragmatičnosti. Oni nam lepo, iz dubine milenijuma, poručuju: “Sreća prati hrabre“.

Šta kažu psiholozi?

Sreća je objektivno stanje zadovoljstva životnom situacijom, povezano s osećanjem radosti, ispunjenosti, uživanja, blaženosti, veselja i slično. Mnogi sreću smatraju najvećim dobrom i ciljem ljudskog delovanja. Sreća i uspeh se često uzimaju kao veoma slična stanja, mođutim to su potpuno dva različita pojma, koja mnogo zavise jedan od drugog. Uspeh ima svoj udeo u sreći, ali ne na način na koji mnogi ljudi misle. Uspeh je jedno od mnogih postignuća, a sreća jedino postignuće. Uspeh treba da dođe kao proizvod sreće, a ne obrnuto. Sreća će biti tu i kada uspeh nije. Kada sve ostalo propadne, sreća će i dalje biti tu. Ona je jedini pravi odgovor na sve, jer uspeh najlakše dolazi kada radite ono što volite. Uspeh možda deluje kao cilj, ali sreća je put bez kojeg ostajete izgubljeni.

Sve ovo  mudrovanje je lepo, ali šta ćemo s prosečnim Srbinom koji misli da je sreća ono kad dobijete sedmicu na igrama za sreću? Doduše, umemo mi da budemo i cinični, pa na pitanje šta je sreća, često možete čuti odgovor: “Oni na “Titaniku“ su imali i pare, i zdravlje, ali nisu imali sreće“.

Dolazimo do junaka naše priče. Izvesni Džošua Abraham Norton, rođeni Englez, bio je svetski putnik. On može da posluži kao primer koliko je sreća fluidna, teško prepoznatljiva stvar. Prošao je celu Afriku, a sa trideset godina (1849. godine), došao je u zemlju nemogućih mogućosti, Ameriku, u želji da investira i umnoži svoje bogastvo. Stigao je sa tadašnjih, ogromnih 40.000 dolara. Poslužila ga je pamet i praksa, pa je vrlo brzo, za četiri godine, ušestostručio svoje bogastvo na četvrt miliona dolara! Danas bi ta svota bila budžet neke manje, srednjoameričke države. U to vreme Kalifornija je bila (i ostala) obećana zemlja. Amerika ubrzano gradi ogromnu mrežu železnica, kako bi što pre uvećala bogatstvo nedirnute zemlje. Za to joj je bila potrebna jevtina radna snaga, a nje je najviše bilo u Kini. Kinezi su nepogrešivo osetili svoju šansu i počeli masovno da se doseljavaju u Kaliforniju. Vrlo brzo su postali neomiljeni, pa su Amerikanci (od kojih su mnogi tek bili naturalizovani), počeli da osnivaju i antikineske lige. Njih ima, verovali ili ne, i danas u SAD. U to vreme Kinezi su predstavljali desetinu stanovništva Kalifornije.

Šta je radio junak naše priče? Lukavo i razumno je razmišljao da će doći do potražnje i poskupljenja pirinča, jer Kinezi nisu podnosili zapadnjačku hranu. Džošua Norton je kupio “za sve pare“ zalihe pirinča i njegova cena je smesta skočila, na njegovu veliku radost. Međutim, nije on jedini bio koji je razmišljao na taj način. Pre nego što je uspeo da unovči dragocene zalihe, iz Kine su počeli masovno da pristižu brodovi krcati pirinčom. Norton nije mogao da pretpostavi da ima posla sa civilizacijom koja je bar četiri milenijuma starija (i pametnija) od Amerike. Cene su ubrzo pale, pa se Nortonova investicija pretvorila u gubitak. Morao je, da bi namirio sva potraživanja, da proda i svu zemlju, bankrotira i – nestane iz Kalifornije. Ubrzo su ga svi zaboravili.

Međutim, nedostatak sreće (trebalo mu je možda samo dve nedelje da bude brži od dospelih uvezenih zaliha), nisu ga omele da pokuša da se povrati. Pojavio se u San Francisku 17. septembra 1859. godine predstavljajući se, mesijanski, kao Norton Prvi, Car Amerike! Mnogi su pomislili da je s bogastvom izgubio i razum. Prihvatili su ga blagonaklono, kao lokalnu zabavu i dobru ludu. Novine su redovno objavljivale njegove “carske“ deklaracije. Jedna od njih bila je i bizarna: kada je već išao u ritama, izdao je proglas “Da Njegovom carskom veličanstvu ne pristaje da se kreće u neodgovarajućoj odeći i da će Njegovo  veličanstvo rado dozvoliti nekom od dobrovoljaca da mu sašije nekoliko novih odela“. Odziv je bio neverovatan! Da li treba reći da je on svakodnevno obedovao besplatno u restoranima San Franciska?

Osim po tom blesavljenju, po čemu će ga još pamtiti građani San Franciska i cele Amerike? On je tvorac ideje da se sagradi Golden Gejt, verovatno najpoznatiji most na svetu! Na njemu i danas stoji ploča s tim podatkom. Na njegovu sahranu došlo je nekoliko stotina hiljada ljudi. Eto, čudni su putevi sreće, odnosno ličnog zadovoljstva. Ne može se reći da nije umeo da uživa u tome. A i mi bismo mogli drugačijim očima da gledamo na izreku iz naslova priče – kad uđe sreća, ponudi joj stolicu.

U sledećem nastavku: “Od zla oca i od gore majke’‘.

Tekstove objavljujemo utorkom.

 

 

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)