Prva benzinska pumpa u gradu-mesto gde je sad “Kafe restoran“
Svetsko mesto u srpskoj varoši
Nećete verovati, ali u Požarevcu su nekada postojale kafane. Jednog trenutka, krajem pedesetih godina prošlog veka, bilo ih je preko sto, sudeći prema pisanju naših hroničara, Bucića i Feldića. Imena su dobijale prema najrazičitijim mogućim izvorima: prema gazdi (“Živojkova“, “Gopešova“,“Lambrina“, “Save Džambasa“,“Kod Pure“, “Kod Stevića“), prema dragocenom metalu (“Zlatni plug“,“Zlatnik“), delu grada, voću, gradovima, zanimanjima. Suština je uvek i svuda bila ista: kafana je imala deo za opštu publiku i separe za posebnu klijentelu, obaveznu kuhinju i domaću rakiju i vino. Železnička i autobuska stanica imale su svoje restoracije gde su putnici mogli da provedu vreme, popiju ili pojedu nešto na proputovanju. Na spratu “Litasove“ autobuske stanice radio je lep restoran s velikom terasom. Kako se varoš pretvarala u grad, tako su i kafane postajale urbanizovane, pa ste mogli da pronađete kafanu i u novogradnji. Tako su neke od njih produžile svoj vek. Od čuvene kafane “Dva bela goluba“ , posle rušenja, ostalo je ime. Neko, ko zna istoriju naše varoši setio se toga, pa kad je zatvorena samousluga na početku Tabačke čaršije, tu je otvorena kafana istog imena. Imala je i svoju baštu, kao Kafe restoran, samo dijametralno suprotno. Za razliku od Kafea, ta bašta je po sredini imala prolaz za građane. Sada je tu banka; kafana “Lovac“ dugo je opstajala u zgradi gde je sada (opet) banka; “Žirovni venac“ branio se pred najezdom privatizacije dok nije prepustio svoje mesto mesari. Ostala je spomen ploča Milivoju Živanoviću, (rad njegovog imenjaka Milivoja Bogosavljevića) jer se u toj kući on rodio. Imali smo čak i vrlo egzotičan bar koji je podsećao na pećinu – “Lenin bar“ . Zbog njega su dolazili gosti iz cele nekadašnje Jugoslavije, snimani filmovi, itd. Da ne grešimo dušu – i sada u Požarevcu ima kafana, ali se one mogu izbrojati na prste jedne ruke, a niko ih tako više ne zove.
Nestali su i “Karpati“ i to zbog nečije nepromišljenosti prilikom određivanja novih cena zakupa; prostije rečeno – preterali su sa zakupom pa je čuveni Mića, pobednik silnih roštiljijada usred Leskovca, morao da napusti tu, nekada stvarno poznatu i posećenu kafanu. Ona je, koliko se sećam, prva i stavila firmu na kojoj je bio i znak koka-kole. Nema “Šljape“, “Vuleta“, “Živojka“, “Save Džambasa“, “Bulevara“, “Deligrada“, starog “Lipovog lada“…“Mali imperijal“ pamtimo po stihovima Đure Jakšića ispisanim na drvenim tablicama. Ni manje kafane, ni veće bašte. “Čikoš“, kafana novinara i gradskih intelektualaca, posebna je priča. Leti u njenoj bašti nije moglo da se nađe mesta, ni prepodne ni uveče. Stajali bismo na trotoaru i čekali da neko oslobodi sto. Tu su, pored platoa ispred hotela “Dunav“, održavane i Ljubičevske noći. Požarevčkim kafanama posetioci su “tepali“ i davali im najrazličitija imena: bircuz, bife, lokacija (od glagola lokati), birtija, itd…Jedno im je bilo zajedničko: svaka je imala svoju klijentelu i tačno ste znali gde koga i u koje vreme možete naći.
Prvo veliko povlačenje kafana pred drugim objektima sličnog tipa dogodio se sredinom osamdesetih kada su se pojavile samostalne ugostiteljske radnje (čuveni SUR) neobičnog, deminutivnog imena – kafići. Ta moda je tehnikom cunamija ovladala svim gradovima Jugoslavije, pa ni Požarevac nije bio pošteđen. Odjedanput je svaka kuća koja je imala izlaz na ulicu i kakav -takav mokri čvor mogla da sklepa šank, nabaci nekoliko separea i – eto kafića! Važno je da mu date zagonetno ime, da u njemu budu, do tada, nepoznata pića (kapućino, produženi, skraćeni espreso, šejk, frape, makijato, itd) i da uđu u modu…gledajući da u njoj ostanu koliko god mogu, jer bi posle toga sledilo obavezno gašenje ili tavorenje. Kada je otvoren kafić, “Bos“, u njemu nije moglo da se nađe mesto; čak su i stariji posetioci kafana pohrlili da tamo budu viđeni, sedeći na potpuno nov način – na višesedim, tapaciranim garniturama, kao kod kuće. Da napomenem da on nije bio prvi, ali je bio najpopularniji jer je bio u centru. Pre njega su počeli “Ca. Blues“ i “Džek Denijels“. Nestalo je one tipične kafanske konfiguracije i zagarantovane privatnosti zvane – sto i četiri stolice. Često nije bilo ni separea. Kafea “Bos“ (kao i njegovog vlasnika) nema više. “Kalifornija bluz“, koji je dobio ime po izvanrednom romanu Mike Oklopdžića, držao je pokojni Džoni dok nije otvorio restoran “Istra“, kasnije nazvan “Stara lipa“. Ko se ne seća da se u kafe “Krug“ u Dunavskoj ulici odlazilo kao na hodočašće, u kolonama? U staroj kući i ogromnoj bašti nije mogla ni igla da padne. Ni on odavno ne radi. Dača je u Kosovskoj držao kafić “Maks“ (nazvan prema rasnom ljubimcu?). Bistro “Ana“, “Knez“, “Stil“ (bio sam sinoć u stilu), kafići po trgovinskim centrima… Koliko je bilo važno ime i mesto, toliko i asortiman, a on je bio manje-više svuda isti. Neki kafići u centru su preživeli razne nalete sudbine i odoleli.
Ali! Ni ti kafići nisu došli iznenada i bez ikakve logike. Krenulo je to od Zagreba i kafića koji su već istorija ugostiteljstva – “Pingvin“, “Zvečka“, “Kavkaz“ i stiglo do nas. Nema požarevačkog studenta koji nije čuo za čuvene beogradske kafiće “Zlatni papagaj“ ili “Trozubac“ i poželeo da ima sličan kafić i u svom gradu… a preteču kafića mi smo već imali, i to poodavno ! Priču o budućnosti kafića u Požarevcu moram vratiti na kraj šezdesetih i novu Tabačnicu. U prizemlju, na početku, kod prvih, a dugo i jedinih semafora, tamo gde je bila Belosavićeva radnja, napravljen je, za tadašnje pojmove, ultramoderan “Kafe restoran“, potpuno futurističkog izgleda i komotnog prostora. Za razliku od klasičnih kafana koje su, manje-više podsećale na vojničku kantinu u kojoj s vrata jednim, jedinim pogledom možete obuhvatiti sve, ovde pogledu nije bilo dosadno. Postojala je i razrađena šema prolaska kroz Kafe s ciljem da vidite sve i budete viđeni, pre nego što se smestite u jedan od brojnih separea.
Od ulaza (gde se nalazila, da ne poverujete, ambiciozno zamišljena garderoba!), pa levo uz dva ili tri stepenika, onda desno ka toaletima, pa levo pored šanka i sale za ručavanje, onda opet levo pored ona četiri luks separea…Videti i biti viđen, a zatim udobno uvaljen u tapacirana sedišta, zaštićen od previše radoznalih pogleda, posmatrati prolaznike. Divota! Zato je i Kafe restoran bio jedan od “junaka“ čuvene serije “Kad sam bio vojnik“. Požarevačke kafane nisu previše patile od mašte i u njima se mogla naći rakija, vino i pivo…i sok od maline za decu. Ovde je vinska karta bila čudo neviđeno i prvi put se u nekoj požarevačkoj restoraciji mogao dobiti i viski . “Racke whisky sa blagim ukusom dima“ – prvi domaći viski, i jedini, verovatno, destilovan po nemačkoj licenci u Navipu; uz njega je išao i slogan: za radnike i seljake – najbolji je viski rake. Leti su se u čuvenoj bašti sa metalnom ogradom, održavala svetska prvenstva u hvatanju zjala. Požarevački lafovi, mangupi i žestoki momci tu su provodili vreme dobacujući devojakama, praveći šale (najčešće grube) petkom na račun neveštih vozača i kladeći se na saobraćajke! O čemu je reč? I sada možete od sredovečnih i starijih Požarevljana čuti sintagmu “kod semafora“. Dugo jedini semafor u gradu bio je upravo kod Kafea, pa kad bi nestala struja, onda bi počeli karamboli…
No, to nije sve od tragova savremenosti u gradu u kome je još uvek carevala kaldrma. Krajem šezdesetih, kraj tadašnjeg “Putnika“ (sada direkcije Turističke organizacije) stajao je, nećete verovati, polaroid aparat. Kabina visine dva metra, isto toliko duga, a široka koliko da čovek unutra sedne, navuče zavesu i slika se. Omiljena zabava. Inače, te fotografije nisu ničemu služile (nisu mogle da se koriste za lične karte ili neki drugi dokument), ali je sve to delovalo šik. I ta kabina se nije zaključavala. Kako se izgubila s tog mesta? Ko zna? Možda je nekome dosadilo da menja filmove i hemikalije.
Zimi bi se čuda nastavljala; u hodniku “Kafe restorana“, kod garderobe radio je aparat za pomfrit. Mi bismo kupili u “Novitetu“ ili u “Drini“ (sećate se “Drine“?) kutiju “Zdenke“ sira, naručili kuvano vino i navalili na pomfrit. I dok je napolju carevala košava, moglo se tamo sedeti do besvesti…da nije bilo legendarnog kelnera Stanoja koji je, kao sudbina, prilazio stolu kada bi video prazne čaše, sa zloslutnim, diskretnim pitanjem: “šta piju gosti“…Kada bi došao još jednom, a mi ne bismo ništa naručili, to bi bilo pouzdan znak da je vreme da se ide. Koji mi? Mi, gimnazijalci. Ovde je trenutak da se ispriča jedna neverovatna digresija: morate mi verovati – statutom gimnazije učenicima je bilo zabranjeno da ulaze u pojedine kafane sami. I za te zabranjene i za one dozvoljene važio je “profesorski čas“, odnosno vreme posle koga niste smeli da budete zatečeni ni u jednoj, a kamoli u onim zabranjenim posle 21 sat. Sreća što su i naši profesori bili živi ljudi pa nisu mnogo cepidlačili. Zamislite samo ovakvu situaciju, koja je u gimnaziji bila manje-više normalna: proziva razredni, sav ozbiljan i krut. “Iviću, viđen si noćas u kafani kod “Šljape“ u 21.30 sati..“.U odeljenju tajac, a drugarice impresionirano gledaju u mene, noćnu pticu. Imalo je to svojih čari, pa i profesori su mogli, kada zaglave kafanu, da se kod kuće pravdaju time da su išli po zadatku u obilazak, da vide nema li kojim slučajem tamo nekog učenika… Znam da sada , kada srednjoškolci kreću u provod posle jedanaest uveče, ovo što sam napisao izgleda orvelovski, ali tako je bilo.
Šta se dogodilo sa tim legendarnim Kafeom? Mit o njemu je toliko veliki i snažan da i danas mnogi klinci radoznalo zapitaju za njega. Naš siroti Kafe, preteča moderog Požarevca, svetlost u mraku takoreći, postao je žrtva privatizacije i raznih rekonstrukcija, kao i mnogo toga u ovom gradu. Najpre su ga podelili na “Numero uno“ i poslastičarnicu “Pingvin“, tako što je ulaz u Kafe postao “Numero uno“, a “Pingvin“ je zauzeo glavni deo. Onaj ko dugo nije bio u Požarevcu mogao je, i tada, da nekako prepozna ostatke Kafea. Šta je sada na tom mestu možete i lično proveriti. A za one čije uspomene sežu još dublje od mojih, da podsetim na interesantan podatak. Na mestu današnjeg kafea stajala je Belosavićeva prodavnica i benzinska pumpa! Kada je zidana nova “Tabačnica“, posle više pokušaja da izvuku cisternu, građevinci su odustali. Tako je temeljno bila ukopana. Ostala je i stoji tamo i danas, sahranjena za sva vremena.
Znate zašto sam iskreno tužan, bez imalo patetike? Sada , kada niko više ne može ništa da mi zabrani, pa ni to da odlazim u Kafe – njega nema! Mogu samo da stojim prekoputa i da prepoznajem senke naših mladosti. O, kako je zanosno biti neposlušan i kršiti pravila. Pri tom on čak nije ni morao da bude rušen, kao bircuzi po Tabačnici koji su inače bili skloni padu. Ovo je bila moćna tvorevina, nova i pravljena da traje. Ne kukam, ne zanovetam…samo mi je beskrajno boli to što uvek pobede ljudi koji umeju da nešto pokvare, a ne da naprave. Pri tom ne kvare svoje, već tuđe uspomene.
U sledećem nastavku: Mlečnjak
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
