Kako je razarana srpska književna scena

Posvećeno mr Veliši Joksimoviću,

ustavobranitelju srpskoga jezika

 

Kako smo od knjižara stigli do trafika?

Pamti li neko kako su se zvali članovi Vrhovne Komisije koja, jednom prilikom, nije udostojila nagrade jednog Tina Ujevića? Da li se neko seća bilo koje knjige onog nesrećnika koji je đonom krenuo na jednog Danila Kiša?

Dugo sam u književnom životu baveći se izdavaštvom, štampom, organizacijom promocija, književnih večeri, itd. Nagledao sam se svega i svačega: nabeđenih pisaca, drskih skribomana, foliranata i blefera, bezočnih akribičara koji su svaku svoju pravopisnu rupčagu u znanju proglašavali “pesničkom slobodom“, itd. Izvesno vreme, krajem sedamdesetih, nalazio sam se u najužem rukovodstvu Književne omladine Srbije naivno misleći da ću biti od neke koristi; dovoljno dugo da mi se zgadi taj svet samoljubivih, polupismenih klanova, zemljaka, “ja-tebi-ti-meni nagrada“, lukrativnih tipusa i grebatora koji su tražili sinekuru u tada bogatom i obimnom književnom životu. Generator tog lažnog književnog života (sazdanom na klanovima) bila je čuvena “Francuska sedam“. Naravno, taj “književni život“ dalje se “granao“ po klikama oko časopisa, izdavačkih kuća, upravnih odbora, stalnih i večitih žirija, “veća staraca“ kod kojih se po nekoliko godina unapred znalo ko će dobiti (a ko nikada neće ) neku književnu nagradu.

Takav književni polusvet, žilav, osoran i bezobrazan, izrodio je do početka devedesetih godina preko 300 književnih nagrada u našoj zemlji. Interesantno je da, sem u jednoj knjizi-katalogu, nigde nećete naći tačan broj tih nagrada. One niču i nestaju kao pečurke posle kiše. Smatra se da ih danas ima oko 130 (prema najnovijoj statistici); ni taj podatak nije tačan, ali je svakako veliki. Te nagrade nestaju kada se osnivači (koji su istovremeno i članovi žirija) zasite privilegija ili ih književna javnost zaboravi, ili kada pređu onu domanovićevski apsurdnu liniju ukusa. Uporedo s tim nagradama stvoren je i svet profesionalnih lovaca na nagrade; znam bar dvadesetak “književnika“ koji su, gradeći filigransku mrežu veza, protekcija i uzajamnog nagrađivanja, u svojoj biografiji nakupili više nagrada nego čitalaca.

Uporedo s njima rađao se i svet jevtine, petparačke književnosti. Ono što su pre rata bili Mirjam ili Marija Jurić, ovih godina to su “domaćice“ poznate po svojim ispovestima koje su smesta našle svoj žanr – “trafika izdavaštvo“. Danas svako, ko je stekao kakvo-takvo ime na javnoj pozornici (nažalost, nije čak ni bitno kako ga je stekao) , može da napiše knjigu i da je prodaje na kioscima. U odnosu na njih, jedini naš “bulevarski“ pisac (kako to gordo zvuči), Momo Kapor, jeste klasicistička gromada.

Kako nam se to dogodilo? Kao i sve drugo! Sa sunovratom jedne države usledio je i sunovrat kulturnih vrednosti – i obratno: sav talog koji se nalazio tamo gde mu je i bilo mesto, neometano je pohitao na javnu scenu, pa sada možemo da se “pohvalimo“ neporecivim, sramotnim činjenicama da  na kioscima neke novokomponovane novinarke s lakoćom prodaju po stotinak hiljada primeraka svojih “sećanja“. Što je još gore, imam nekoliko poznanika koji su objavili dvocifren broj knjiga poezije (?), bez namere da se zaustave. Naravno, tu poeziju, sem njih, ne čita niko, ali oni to  uredno beleže i time se diče. Kao pisci, poznati su sebi i svojoj okolini.

Situacija jeste crna, i gotovo nepopravljiva.

Šta je, međutim, ohrabrujuće?

Spomenuo sam višegodišnje iskustvo i naveo loše primere koje sam sreo. Sretao sam, na  sreću, i suprotne primere: divne, mirne, spokojne stvaraoce, uporne i strpljive, svesne svojih vrednosti, ali i surovosti vremena u kome su se dohvatili pisanja. Posmatrajući njihovo predano i talentovano stvaralaštvo, a imajući u vidu onu polupismenu hordu “književnika“ o kojoj sam već nešto napisao, uverio sam se da je najveći oblik jalovosti – skribomanija. Na sreću, talentovani sa njom problema nemaju, jer se njihov dar ne može sakriti nikakvim tiražima, nagradama i gomilanjem naslova. Čak i kad tu vrstu nepravde dožive, čeka ih vrhovni sudija – Njegovo Veličanstvo Gospodin Vreme. Ono sve stavi na svoje mesto i svemu da tačnu ocenu. Samo treba verovati u sebe i biti strpljiv, a pravim stvaraocima to ne manjka. Za razliku od nabeđenih književnika, oni ne moraju da strahuju za svoj talenat jer je on dar božji …a to niko ne može da uzme.

Zašto sam ovaj tekst posvetio mom dobrom Veliši? Zbog toga što je on  istinski čuvar sećanja na našu lepu reč i njene stvaraoce. Za sobom ostavlja delo koje nikav društveni sunovrat (a takvih je bilo u istoriji ljudskog roda) neće moći da potre. Đura je lepo pisao: “Dve preda mnom staze stoje…“  Uvek je bio mali broj onih koji su se mogli održati na pravom putu. Razlog je veoma jednostavan: na visinama se ne leti u jatu. Samo istinski stvaraoci nemaju “strah od letenja“ i znaju suštinu i vrednosti reči kao što su odricanje, žrtvovanje i posvećenost. Ostalo dovrše čitaoci.

 

U idućem nastavku: “Odgovornost – zaboravljena srpska reč.“

Tekstove objavljujemo utorkom.