Dok se veći deo Balkana sredinom 19. veka još uvek oporavljao od otomanskog uticaja, u Požarevcu se te 1842. godine pisala istorija evropske kulture. Malo ko zna da su prvi stihovi najpoznatijeg svetskog dramaturga, Vilijama Šekspira, na ovim prostorima odjeknuli upravo pod senkom požarevačkih lipa.
Danas Požarevac prepoznajemo po ergeli Ljubičevo i bogatom arheološkom nasleđu, ali istorijski spisi kriju podatak koji bi postideo i mnogo veće evropske metropole. Godine 1842., dok su se granice država još uvek iscrtavale perom i mačem, Požarevac je bio kulturna prestonica u kojoj je prvi put na Balkanu izvedeno jedno Šekspirovo delo – čuvena tragedija „Romeo i Julija“.
Ovaj podvig nije bio slučajan. U to vreme, Požarevac je bio jedan od omiljenih gradova dinastije Obrenović. Knez Miloš je ovde izgradio konak, a grad je počeo da poprima obrise evropske varoši. Zbog intenzivnog društvenog života, balova i sve češćih gostovanja umetnika iz Pešte i Beča, Požarevac je s ponosom nosio laskavu titulu „srpski Beč“.
Izvođenje „Romea i Julije“ u to vreme bilo je pravi kulturni šok i ogroman tehnički izazov.
Tekst je morao biti prilagođen jeziku koji je narod razumeo, ali koji je zadržao uzvišenost Šekspirove misli.
Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta, a prisustvovali su joj najviđeniji ljudi tadašnje Srbije, oficiri, trgovci i učeni ljudi koji su u Požarevac dolazili upravo zbog ovakvih događaja.
Ovaj podatak nije samo kuriozitet za istoričare, već dokaz da je požarevački kraj oduvek bio otvoren za svetske trendove i visoku umetnost. Činjenica da je Šekspir „progovorio“ srpski baš ovde, decenijama pre nego u nekim drugim balkanskim centrima, govori o neverovatnom duhu i viziji tadašnjih Požarevljana.
Danas, dok šetamo ulicama koje su nekada svedočile rađanju moderne srpske kulture, ostaje nam da se zapitamo – da li dovoljno cenimo to što je naš grad bio prva stanica svetskog genija na njegovom putu ka jugu Evrope?
