Dobri domaćini…
Kuda ćete na letovanje? Koliko juče dočekali smo Novu, 2024. godinu, a evo nas kako već načinjemo poslednji mesec prve polovine. Još desetak dana pa ćemo dočekati i leto, a doskorašnja Nova, 2024. godina počeće lagano da ide nizbrdo, trošeći svoje vreme onako kako ona zna i ume. Stiže nam doba godine koje najbrže proleti (možda se zato i zove – leto?), vreme koje koristimo za putovanja, odmor, relativno kratko uživanje bez uglja, drva, pepela, zimnice, jakni i kaputa, svega onoga što nam za ta dva-tri meseca koji prohuje nije potrebno. Vreme je za ona uobičajena pitanja – “kad ideš na godišnji, putujete li negde, itd“. Obično su to poslednjih godina (i decenija) Grčka, Turska, Egipat…a u našoj zemlji ima toliko lepih mesta gde čovek stvarno može da se opusti i odmori (osim ako pod odmorom ne računa vojnički precizno izračunat dan na moru koji se sastoji od ustajanja, doručka, plaže i sunčanja, ručka, odmora, opet plaže i sunčanja, večernje šetnje – i to je to).
Da sam stranac, imao bih mnogo izazova da posetim Srbiju. Srpski Giblartar (Petrovaradin), Kalemegdan, smederevsku tvrđavu, Ram, golubački grad, Đerdap…i to samo na Dunavu. Tu su i lepotica Tara, Stara Planina, Homolje, Fruška Gora, Sićevačka klisura, Podrinje, naša Sveta gora – Ovčarsko-kablarska klisura, itd, itd. Ima mnogo mesta u Srbiji koje još nije zahvatila metastaza zlatiborizacije.
Zbog čega bi stranac došao u Požarevac i šta bi tu imao da vidi? Imamo mi čime da se pohvalimo – tu su galerija svetski poznate slikarke Milene Pavlović-Barilli, Ljubičevske konjičke igre, jedna od najstarijih ergela na Balkanu, Viminacijum, mnoštvo manastira, muzejski kompleksi u kojima se posebno izdvajaju Požarevački mir i Muzej kulturne istorije, Spomen park na Čačalici, itd. Imamo i četiri pozorišna festivala, pravi mali Edinburg. Nismo baš hit kao Tara, Kopaonik ili Stara planina, pa i Fruška gora, ali imamo šta da pokažemo. Problem su nam i smeštajni kapaciteti, raštrkani po gradu. Kako je sve to kod nas počelo, možda se niste ni pitali do sada. Hajde da zaronimo malo u turističku istoriju ovog kraja, koja je inače burna i bez turizma.
U pretprošlom veku najsigurniji način putovanja bio je rekama. Tako je turistička ponuda Požarevca (da je tako ambiciozno nazovemo) bila vezana za vodeni saobraćaj. “Bela lađa“ bila je glavno prevozno sredstvo. Takozvani “šetni brodovi“ saobraćali su Dunavom, pa se njima moglo stići do Beograda, Požarevca, Velikog Gradišta, Golupca i Đerdapa. Njima su zaljubljenici u konjarstvo stizali na pristanište u Dubravici. Pošto je već 1892. godine osnovano Konjičko društvo Dunavsko kolo jahača “Knez Mihailo“, ono je smesta krenulo s atraktivnim programima: trkama i raznim utakmicama u preskakanju prepona i drugim veštinama koje su nagoveštavale viteški karakter ovog sporta. Interesovanje je čak i u to vreme bilo veliko, pa su u našu varoš, tada još kasabu u razvoju, stizala brodovima gospoda iz prestonice. Oglasi iz tadašnje štampe svedoče o tome:
“Srpsko brodarsko društvo vodi sa sviju svojih stanica sve posetioce sviju privredno-viteških svečanosti Kola jahača upola cene. Brodovi srpskog brodarskog društva plove od Beograda do Gradišta i obratno, a spuštene cene važe pet dana pred svaku svečanost i pet dana posle svake svečanosti za povratak. Ko želi povlasticu iskoristiti treba da uzme putno uverenje od onog kolo-jahača čije svečanosti pohodđuje“.
“Spuštene cene – Mađarsko brodarsko društvo javlja da svi oni koji žele učestvovati na utakmice Kola-jahača u Požarevcu u nedelju 5. maja, mogu sa uzetom kartom druge klase na lađi putovati prvom klasom. Lađa polazi iz Beograda u nedelju u 5 1/2 izjutra za Dubravicu, a kreće se u 6 sati za Beograd iz Dubravice“.
(napomena: leksika teksta preuzeta je iz tadašnjeg pisanog stila).
Ovo je bio praktično jedini način saobraćaja s prestonicom, jer je pruga Požarevac-Beograd puštena u javni saobraćaj tek 21. aprila 1924. godine. Pruga Požarevac-Dubravica puštena je ranije kao uzani kolosek i počela je s eksploatacijom 15. septembra 1910. godine. Kako su se putnici pre toga prebacivali do trkališta, odnosno do samog Požarevca? Pretpostavljamo da je to činjeno fijakerima, tada masovnim sredstvom prevoza.
Drugom polovinom pedesetih godina u Požarevcu osniva se “Društvo prijatelja prirode“. Primarni zadatak sasvim je ličio na ono što se i danas radi – organizacija odmora građana Požarevca na moru, u banjama i drugim turističkim mestima. Društvo je bilo najaktivnije tokom godišnjih odmora, a svoju aktivnost sprovodilo je preko tadašnjeg “Turist biroa“ (tako stariji Požarevljani i sada zovu Turističku organizaciju). Na čelu “Turist biroa“ bio je Čeda Trajković čije ćemo ime često sretati kada je reč o turizmu i organizaciji Ljubičevskih konjičkih igara i ugostiteljstvu u našem kraju.
“Turist biro“ bio je inspiracija čelnicima grada da osnuju Opštinski turistički savez. To nije urađeno stihijski niti na svoju ruku, jer je na nivou Republike Srbije već 1952. godine osnovan Turistički savez Srbije. U tadašnji Savez ušli su (ulazili su) ljudi koji su imali nekog smisla za turizam ili su već bili profesionalno zaposleni u ugostiteljstvu, saobraćaju, zanatstvu, privrednoj komori, kulturi, štampi. Već smo napomenuli da su tadašnji pioniri turizma morali da krenu stvarno od nule. Grad je bio neuređen, nezanimljiv, ništa u njemu nije moglo da ima razmere atrakcije koja bi privukla nekog da potroši svoj novac došavši u Požarevac. Ulice su bile prašnjave, prljave, kaldrmisane. Bilo je vozila, ali nije bilo benzinskih pumpi. Devizni promet niko nije još ni spominjao. Kada je otvorena u centru prva benzinska pumpa, radila je jednokratno (!) jer je vozila bilo veoma malo. Samo neku godinu pre osnivanja Saveza redovno snabdevanje po gradu po svemu je podsećalo na nekadašnju kasabu – hleb, meso, svakodnevne potrebštine svih vrsta raznošene su špediterima, odnosno konjskim zapregama. Kao “taksi služba“ radili su fijakeri koji su veći deo dana provodili u Takovskoj ulici ili ispred železničke stanice.
Na sreću, Požarevac je imao na koga da se ugleda i da stvori svest o tome gde je u toj trci i koliko zaostaje. Prva ocena bila je da Požarevac može da ponudi programe vezane za lov i ribolov, bogato kulturno i istorijsko nasleđe, a najveća nada je polagana u buduću hidroelektranu “Đerdap“. Nisu zaboravljeni ni Viminacijum, Margum i Galerija Milene Pavlović Barili. Jezgro je, dakle, postojalo, trebalo je pokrenuti zamajac.
Opet se nekako put Dunava (kao i u antičko vreme) pokazao kao nit koja može da spoji turističke potencijale i napore. Tadašnji direktor “Elektromorave“ Momčilo Vučinić u novembru iste godine postavljen je za predsednika Turističkog saveza Požarevca i naša turistička istorija mogla je ponovo da počne. Stariji čitaoci pamte da se kod nas promenilo nekoliko upravnih i administrativno- organizacionih i političkih modela, pa je istorijat uprave u Turističkoj organizaciji (kako god se zvala) pomalo zamršen. Ipak, tipično je da su je predvodili iskreni i posvećeni entuzijasti, bez obzira da li su tog momenta bili predsednici skupštine, saveta ili nekog drugog organizacionog tela ili oblika.
Najvažnija jeste suština – da je organizacija dobro radila i da je saradnja s drugim gradskim strukturama bila odlična jer, prema službenim dokumentima, u radnim telima nalazili su se najvažniji predstavnici lokalne samouprave u nizu odbora ili komisija. Zato su i LJKI mogle da uspeju i da se održe. Sama TOP je uvek bila malobrojna (i danas je tako), pa je taj model uspešno funkcionisao bez obzira na formalno-pravna nepodudaranja ili nejasnoće. Osnivački akt donet je 14. jula 1995. godine, a 24. jula 2000. godine TOP je upisan u Privredni registar. Na čelu Turističkog saveza (kasnije Turističke organizacije), smenjivali su se entuzijasti, prenoseći svoja iskustva i obogaćujući, svako na svoj način, sadržaje: Momčilo Vučinić, Gradimir Stojanović, Žarko Tepšić, Miroslav Mratinković, Milan Smiljanić, Vasilije Baldić, Dragana Stanisavljević, Sandra Stefanović, Dejan Savić, Davorka Mitrović, Jelena Vukazić i ponovo Vasilije Baldić. Nezavisno od zvanja koja su imali ili funkcija koje su obavljali, za Turističku organizaciju i LjKI neraskidivo su vezana dva imena koja se nalaze na svakom koraku prilikom istraživanja istorijata ovih dvaju organizacija, a to su Kosta Ekonomides i Miša Karaklajić.Prošetajte našom oronulom i prilično zapuštenom pešačkom zonom, koja je u svim gradovima reprezentativno ogledalo. Tamo, na jednom oronulom lokalu, još uvek stoji svetleća reklama “LjKI“ i odoleva vremenu..
Ako ste imali strpljenja i pročitali ovaj tekst do kraja, svaka vam čast, a svako poštovanje i tim ljudima koji su ugradili sebe u industriju čiji se novac, kako turizmolozi kažu – nalazi napolju, a treba ga privući. U svakom slučaju, goste ćemo uvek dočekati s dobrodošlicom, a ispratiti rečima sa naslovne slike – “Srećan put“.
Naslovna fotografija je iz knjige Milana Ivoševića “Potkovica nad gradom“
U sledećem nastavku: “Miris poljskog cveća“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
