Kako naslikati damu

Istinita priča za pogled u daljinu

O filmu “Grupni portret s damom“ teško je govoriti i pisati, ali je još teže ćutati ili ostaviti prazan papir. Da li treba još nešto da kažem ili da duboko uzdahnem i dugo ćutim? Da sam pušač, zapalio bih cigaretu, uvukao duboko dim, a onda ga dugo ispuštao kroz poluotvorena usta. Posle toga bih potegao čašicu votke, udahnuo vazduh i uzeo daljinski upravljač, konačno spreman da se suočim sa iskušenjem. Jedan klik i magija bi počela…

Jedno od najboljih filmskih ostvarenja svih vremena, neopravdano zapostavljeno, ali nije ni prvo ni poslednje. Ništa u njemu nije imalo sjaj i atrakciju francuskog novog talasa (La Nouvelle Vague), ili uverljivost cinéma vérité, ali je već tada, u momentu stizanja na filmsko platno, imalo nešto što se dobija samo vremenom – patinu. Taj fini ukras koje sa sobom nosi vreme, Saši Petroviću služi da svoj film napravi kao jedan beskrajni sfumato, čak i kada su slike kristalno jasne. One jesu, ali sve drugo, osećanja, pogledi, reminiscencije, prolaze kroz taj zagonetni filter sećanja. To remek-delo satkano je od uspomena, sećanja, zabluda i slika koje, kao u krivom ogledalu, pomažu da s manje bola sagledamo neke stvari.

Leni, večita gubitnica, nesrećnica čije se ljubavi gube u vihoru gigantskog rata koji potresa svet, živi svoj skromni i ojađeni život u poslednjim mesecima ratne godine u Nemačkoj. Nepopravljivo zaljubljena u ratnog zarobljenika, Rusa, intelektualaca i sina diplomate, srećno skrivenog kao prinudnog radnika u bizarnoj cvećari koja svoj posao razvija na crnoj traci pogibija i nesreće. Leni je Romi Šnajder, s verovatno najlepšim i najtužnijim očima filmske umetnosti ikada.

Platnom defiluju gubitnici, nadmeni esesovci, nepoverljivi partijski aktivisti, pacovi koji osećaju i znaju da brod tone…Pripadnici hitlerjugenda, nedorasla deca s puškama, okoreli i mrzovoljni ratnici iz dva rata, invalidi. Sve ono što nije moglo da ode na front ili bude od koristi u fabrici, pravi vence od veštačkog, kičastog “cveća“ za neutešne porodice. Tada zarobljenika, posle godina uspešnog skrivanja, odvode. Leni je preživela kraj rata i pokušava da ga nađe. Od svega uspeva da pronađe samo grob, pa ni tada nije sigurno da je baš njegov. Na grobu saznaje da nije jedina koja bi da tugu podeli sa ćutljivom humkom i da neko često donosi crvene ruže. Majka? Nesuđena supruga? Sestra…

Pitanja ostaju bez odgovora, baš kao što to u surovosti ljubavi najčešće biva.

U jednoj od završnih sekvenci skromna, ćutljiva Leni na nekom od porodičnih skupova, dramatično i neprirodno veselih zbog svršetka rata, kao dobra domaćica služi svoje goste i svakoga pogleda u oči.

Nju u oči ne gleda niko.

Ovaj film je dokaz da velika imena i istinski autori mogu da nađu srećan spoj. Jedan od najvećih pisaca svih vremena, Hajnrih Bel, nobelovac, napisao je i roman i scenario za film, a Saša Petrović, prognanik iz naše kinematografije, okupio je francusko-nemačko-srpsku ekipu i krenuo u pohod na vetrenjače; najbolji srpski reditelj svih vremena nije se ustezao da pokaže ljudsku stranu nemačke patnje, tragiku gubitnika. Utoliko mu je bilo lakše jer ona oslikana u liku Leni koju maestralno igra Romi Šnajder čija biografija je takođe ispunjena nesrećama. Godina 1977. svakako će u istoriji svetske kinematografije ostati upamćena po tom filmu koji je napravljen bez komercijalnih ili takmičarskih pretenzija. Imao je jednu jedinu pretenziju – umetničku, onu zbog koje su filmovi u početku kinematografske nevinosti bili pravljeni… Usput, ali ne i poslednje: scene bombardovanja i rušenja su snimane s takvom uverljivošću da bi im i digitalna tehnologija pozavidela. Ima i na čemu – samo je prirodna pojava original. Sve ostalo je imitacija.

Ako imate hrabrosti da se suočite sa dubinom ljudske patnje, sa varljivošću i surovošću ljubavi, uzmite ovaj film, zaustavite bilo koji kadar u kome se nalazi Romi Šnajder i pogledajte u njene oči. Videćete taj grupni portret. Svi su se sa njom slikali, ali u različita vremena, pojedinačno…tako da je ona uvek bila sama. Razumete, naravno, o čemu pišem, samo ako bolje pogledate u sebe. Svako je od nas, manje-više, sam. Povremeno ili stalno. Na kraju, svako ostane nasamo sa sobom.

U sledećem nastavku: „Skupljači perja“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.