Od 1901. godine, s prekidima, dodeljuje se Nobelova nagrada za književnost. Ona pripada krugu fundamentalnih nagrada (pored hemije, mira, fizike, psihologije i medicine). Nešto kasnije uvedena je i nagrada za ekonomiju. Sve ove nagrade dodeljuje švedsko-norveški komitet. Smatra se najprestižnijom svetskom nagradom za dostignuće iz neke od ovih oblasti. Da li je stvarno tako? Pošto nisam ni hemičar, ni fizičar, psiholog ili doktor, a isuviše sam mali da bih negde doneo mir, ostaje mi da se pozabavim dobitnicima nagrade za književnost.
Naravno da smo svi mi bili veoma ponosni kada je Ivo Andrić dobio tu nagradu 1961. godine. Tada to nisam mogao znati, ali godinama kasnije, krećući se radoznalo, pa i strasno, kroz našu književnost, mogao bih da ustvrdim da su tu nagradu mogli da dobiju i Kiš, Crnjanski, Mihailović, pa čak i Krleža, ili Ćosić, ali nisam mnogo zalazio tada u tu vrstu vrednovanja. Bilo je dovoljno da pomislim kako je kineska književnost (najzastupljeniji i najmasovniji jezik na svetu) tek 2000. godine dobila tu prestižnu nagradu. Za to vreme ove nagrade su se nadobijali pisci iz Danske, Švedske, Norveške, itd. Ne bih da dovodim u pitanje ničiji prosede, ali me je, ipak, estetički pogled tog komiteta pretvorio u književnog jeretika. Uostalom, ako koza laže, rog ne laže. Osim bibliotečkih radnika i specijalizovanih književno-kritičkih stvaralaca, voleo bih da mi neko (u dovoljno velikom broju) kaže kako je čuo za pisce kao što su Bjernstjerne Bjersnson, Rudolf Kristof Ojken, Karl Adolf Gjelrup, Henrik Pontopidan, Erik Karlfelt, Frans Ermil Sialnpe (uz njegovo ime piše da je jedan od najpoznatijih finskih pisaca), Suradžprasad Najpol, itd, itd. Ako je neko od prosečnih čitalaca (a i za njih se piše, zar ne?) i čuo za njih, nadam se da je nešto i pročitao.
S druge strane nalaze se imena za koja, kako se to obično kaže, zna i malo dete: Ahmatova, Breht, Borhes, Čehov, Drajzer, Tolstoj, Ibzen, Džojs, Jesenjin, Mom, Moravija, Musil, Nabokov, Cvetajeva, Majakovski, Tven, Vilijems, itd. Hm, šta kažete? Da uporedimo ove dve “lige“? Neuporedivo, naravno, jer je najveći sudija, Gospodin Vreme, sve stavilo na svoje mesto i dalo mu pravu vrednost. Nobelova nagrada za književnost odavno je postala politička, sa vrlo trapavim smislom za manipulaciju. Ekser u njen sanduk zakucan je dodelom nagrade tekstopiscu popularne muzike Robertu Alenu Cimermanu (Robert Allen Zimmerman) poznatijem kao Bob Dilen. Dotični se obogatio protestujući protiv neravnopravnosti i teškog života. Ima tih primera još, ali on je sasvim dovoljan.
Prebogata bibliografija ruskog prostora udostojena je sa samo četiri nagrade. Bunjin, Šolohov, Pasternak i Solženjicin (prosečni oportunista) bili su jedni koje su “bogovi iz komiteta“ zapazili. Onima, koje je ova nagrada mimoišla (i time ih i nehotice u svojoj oholosti izdigla iznad prosečnih) to je svejedno jer samo ruski književni prostor jeste kosmos za sebe. Iz tog sazvežđa “nenobelovaca“ svakako treba izdvojiti Mihaila Afanasijeviča Bulgakova. On je, po tvrdnji naših profesora na FDU, posebno onih koji su se bavili dramaturgijom i istorijom svetske drame, najveći dramatičar Rusije dvadesetog veka. Njegove dramatizacije (“Molijer“, “Dani Turbinih“, itd) igrane su decenijama. Potresni romani “Bela garda“ i “Beg“ i sada svedoče o nesreći slovenskog prostora. Za školovanog reditelja nije izazov da postavi neku Šekspirovu predstavu; naučite glumce da govore dovoljno glasno blank vers i gledaćete okamenjeno pozorište. Međutim, onaj ko se dohvati da režira “Zojkin stan“, “Pseće srce“, “Purpurno ostrvo“, taj može sebe smatrati uspešnim umetnikom, zaokruženog opusa. Bulgakov je master klasa, najkraće rečeno.
Ne, nisam zaboravio. Poslasticu sam ostavio za kraj. Jedan od najuzbudljivijih romana svetske književnosti, “Majstor i Margarita“, decenijama izaziva dramaturge, reditelje, sineaste, da ovo delo pripreme za pozorišno izvođenje, pretvore u film ili u televizijsku seriju. Mnogi pri tom ne uspeju, a nije im ni zameriti. Svakako je za pohvalu što pokušavaju jer je Bulgakov klasa za sebe, a “Majstor i Margarita“ je tekst koji predstavlja vrhunac izazova i dometa bilo kog reditelja ili dramaturga.
PS
Naravno da sam, ne samo zbog njega, odustao da pratim i pamtim “nobelovce“ u književnosti. Iskreno rečeno, to sam prestao da radim kada su 1974. godine dva Šveđanina podelila tu nagradu. Ne sećam se kako se zovu, a trebalo bi. Reč je o nobelovcima. Naravno, došli su posle njih i Singer, Odisej Elitis, Česlav Miloš, Brodski, Saramago, Ljosa, Markes, Gras…Međutim, rekao bih – previše je rupa i promaje između njih. To “veće staraca“ sa severa Evrope ne bi smelo sebi da dozvoli, ali dozvoljava decenijama, još iz vremena kada je nagradilo pronacističkog pisca Knuta Hamsuna. On je dobio nagradu, a Ibzen, za koga sami Norvežani kažu da je njihov najbolji pisac, nije. Kad jednom naprave presedan, posle toga nijedna pompezna dodela uz obavezne frakove ne može da popravi sliku nepodnošljive lakoće manipulisanja.
U sledećem nastavku: “Lament nad Beogradom“.
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
