Vanredno povereništvo (vanredna komisija) bila je polutajna policija, udarna pesnica lenjinističkog revolucionarnog pokreta. Prvi komandant joj je bio Feliks Đeržinski. Čekisti su likvidirali veliki broj ljudi, ali nikada nije precizno utvrđeno koliko. Na „beli“ teror odgovoreno je „crvenim“ terorom. Ovaj prikaz ne bavi se presuđivanjem ni jednima ni drugima jer bismo onda morali da zađemo u mnogo dublji, ništa manje surov istorijski kontekst. Cilj prikaza ili kritike nekog filma nije samo da sagleda da li je umetnička dimenzija toga dela u saglasju sa stvarnošću, već da uoči da li je autorska grupa (pre svega reditelj i scenarista) uspela da nam ubedljivo, umetničkim jezikom predstavi svoju sliku stvarnosti tog vremena.
Film “Čekista“ je zajedničko producentsko delo ruskih i francuskih sineasta, a potpisuje ga Aleksandar Rogožin. U apsolutno klaustrofobičnoj atmosferi zapuštenog fabričkog podruma čekisti, na prvi pogled trapavo ali uigrano i vešto, rutinski, likvidiraju svoje protivnike. Pre toga sledi „suđenje“ koje se po pravilu sastoji iz dve rečenice – ime i prezime, eventualno krivica. Presuda sledi odmah – kriv, streljati. Dovoljno je i poreklo kao sumnja. Oficir? Kriv. Streljati. Dete plemića? Krivo. Streljati. Gospođica koja je previla ranu našem neprijatelju? Kriva. Streljati. Deca, žene, devojčice, popovi, oficiri, babe, starci, plemići, bednici…Streljati. Svi stižu pred zid koji je sastavljen od nekoliko spojenih vrata.
Nema onog nemačkog industrijskog ubijanja, pedantnog, sanitarno obezbeđenog i potpuno dehumanizovanog, depersonalizovanog. Ovde žrtve žure pored dželata da stanu u red i da to što pre završe. Pri tom se izvinjavaju ako nekog zakače u prolazu ramenom. Neko proklinje, neko se moli, neko traži još jedan dim, poneko se i pobuni. Poniženje je potpuno. Svi se skidaju potpuno goli i u toj isusovskoj situaciji smrt je još apsurdnija. Rađaju se goli i umiru goli. Lepi i ružni, mršavi i debeli, atletski građeni i rahitični, izobličeni: svi staju poslušno pred taj zid od nabacanih iskorišćenih vrata, kao da svojom žurbom mogu sebi da olakšaju muke i odobrovolje dželate. Likvidacije se obavljaju revolverima jer oni ne otkazuju, a padovi i poslednji trenuci su do bizarnosti neponovljivi. Neko poskoči od udarca metka kao da ga je ujela osa, neko se samo smulja niz daske kao krpa, ima i onih koji se trzaju i vrište.
Presuda – likvidacija – uklanjanje.
Kao da se ceo film sastoji od monotonih, gotovo dosadnih, sistematičnih streljanja. Izgleda kao da je reditelj više puta ponovio iste sekvence – a nije. Sve su različite, ali su smrt i poniženje golih ljudi uvek isti – na neki svoj čudan način u konačnom ishodu. Međutim, kraj tih sekvenci je nešto što ovaj film čini unikatnim i prepoznatljivim: boljševici su izabrali fizički težak način da uklone tela žrtava! Izvlače ih čekrkom iz podruma i tovare u kamion. Zašto tako teško i komplikovano? Film sugeriše da i javno, vidljivo prevoženje tela jeste deo demonstracije moći sistema. Kad kamion pun belih, mrtvih tela s usirenom krvlju na ranama prođe ulicom to se ne može prevideti ni zaboraviti. Slika golih, mrtvih ljudi definitivno je najjače oružje psihološkog rata.
Bez obzira na svesno oslikanu sumornu i jednoličnu priču, u filmu se izdvaja nekoliko minijaturnih bravura scenariste i reditelja koje svojim kontrastom pojačavaju poruke: majka koja, da bi spasila sina, pred islednikom, dok pokušava da ga umilostivi, svlači do gola svoju kćer i nudi je kao seksualni mito; u podrumu, neki minut pred likvidaciju, dva mladića vode interesantnu intelektualnu raspravu na izvanrednom francuskom jeziku. To, međutim, potraje, sve do onog trenutka kada ih stražar u tome prekine, ali takođe na odličnom francuskom! Puštanje muzike s gramofona znači da streljanje počinje. Dželati se, posle napornog dana, tuširaju na istom onom mestu na kome su pre toga likvidirali nekoliko desetina nesrećnika. Šale se, razgovaraju, planiraju šta će raditi kad se presvuku i krenu kući.
Glavni junak, islednik, poludi, ali to mu je i božji dar – neće morati da pamti sve što je radio i doživeo. Jednog momenta on svome kolegi objašnjava zašto na ovako naporan način likvidiraju ljude. Glavni argument je što anonimnost smrti, nestajanje bez traga, najviše lomi moral onih koji bi mogli da se nađu na „suđenju“ kod čekista. Masa mrtvih tela ukida svaku personalnost. To je, u osnovi tačno. Istina uvek ispliva na neki način, makar i u obliku umetničkog filma. Potresnog, deprimirajućeg za gledanje, ali uverljivog. Ovo je jedan od filmova koji je ispunio jednu od istorijskih uloga ovog žanra – da bude svedok i hroničar. Više od njega i ne treba tražiti.
U sledećem nastavku: „Jer sve što ljubimo…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
Povezane vesti
Sve spremno za biciklistički spektakl u Požarevcu
Danas bez vode stanari u ulici Prvi Partizanski odred i okolnim ulicama
Danas pretežno oblačno i vetrovito