Kankan

Grad svetlosti

Na šta najpre pomislite kad čujete da neko kaže Pariz? Nije on jedini grad koji je raskošno osvetljen (Las Vegas je još osvetljeniji), ali je jedini koji nosi nadimak – grad svetlosti. Nisam bio u Parizu. Možda ću u ovom životu to i stići da uradim. Ko zna. Verovatno to nije onaj Pariz kakvim sam ga ja zamišljao slušajući Šarla Aznavura.

Prvi put smo o njemu nešto više čuli od naše školske drugarice Dragane koja je bila kod svojih rođaka. Gledali smo je i slušali kao osmo svetskog čudo, mi, za koje je i odlazak u Beograd bio doživljaj; zaista smo njen put smatrali podvigom. U to vreme stići do Pariza, to je bilo nešto više od sna. Onda nam je Pera Jevtović dane ulepšavao pesmom “Pismo Francuskinji“. Podsetio bih da su u to vreme gimnazijalci bili elita; književne večeri su bile posećene više nego diskoteke, a bilo je pitanje ličnog šlifa znati bar pedesetak pesama napamet. Jednostavno, bilo je takvo vreme. Svejedno što smo tu pesmu čuli mnogo puta, svaki put ju je Pera svim srcem prostirao pred nas. Onda mi je do ruku došla Remarkova “Trijumfalna kapija“ opisujući Pariz tako kao da sam tamo i kao da mi je sve to dobro poznato.

Naravno da smo znali za Ajfelov toranj i Luvr, Mona Lizu i Monmatr. Naš profesor likovnog potrudio se da nam predstavi impresioniste, pa smo mi u svako doba, s francuskim akcentom, umeli da izgovaramo imena kao što su Ežen Delakroa, Klon Mone, Edgar Dega…Zamislite kako to opojno zvuči kada izgovorite Delacroix Ferdinand Victor Eugène i to onako, kao da ste rođeni negde pored zamkova u dolini Loare. Slušali smo Adama, Mirej Matje, Žilbera Bekoa, Edit Pjaf…Voleli smo mi naravno i Jesenjina, Puškina, Dučića, Disa, ali ako ste hteli da budete zvezda večeri u parku (posle čega su šanse da završite negde u toplom zagrljaju mraka bile mnogo veće), onda je na red dolazila Preverova “Barbara“. Iznad te pesme po svom efektu bile su samo “Mostarske kiše“.

Naš profesor, udaljen svetlosnu godinu od tadašnjeg shvatanja gimnazijskog, krutog profesora, dolazio je na časove u espadrilama, s rolkom ili ešarpom oko vrata i neizbežnom lulom. Onda je, jednog dana, među nas pala bomba u obliku imena Lotrek. Henri de Toulouse-Lautrec. Dok s uživanjem kao da znate francuski izgovarate njegovo ime, Anri de Tuluz Lotrek, prođe pola časa. Uz njega je obavezno stigla priča o Mulen Ružu (Moulin Rouge, crveni mlin, skoro kao crven fenjer) i o kankanu. Nije bilo “u opisu posla“ profesoru likovnog da nam to predaje, ali nama nije smetalo. Bilo je normalno da likovni umetnik, kakav je on bio, za svoje hodočašće odabere Pariz. Kako bismo inače razumeli tog čovečuljka, Lotreka, koji je bio opsednut tom pojavom?

A imao je i čime. Već početkom tridesetih godina XIX veka kankan je počeo skromno, kao radnička zabava na Monparnasu. Najpre su ga zvali “kaut“ ili “kaut-kankan“ ( chahut, chahut-cancan), odnosno – skandalozni. Da se zna. Onda je jedna od tih gospi sumnjivog morala koreografisala verziju sa licem napred, pokazujući neverovatnu pokretljivost, gotovo akrobatiku. Smesta je stvoren šablon koji se ne menja do danas – crne, duge čarape, duge haljine koje su samo van scene na svom mestu. U trenutku izlaska pred publiku u nekom kabareu one se dižu visoko i njima se prave najmaštovitiji, unisoni pokreti.

Nisu haljine jedine koje su se podizale. Dizale su se, gotovo pod pravim uglom i noge, pri čemu je najvažnije bilo da se u punom kontrastu vide snežno bele gaćice i gole butine. Naravno, licemerni konzervativni Pariz (kome nikakve gadosti nisu bile strane) smesta je podigao svoj glas, ali gradska vlast je bila pragmatičnija. Takse iz brojnih kabarea bile su ubedljiviji razlog da se kankan ne zabrani. U Foli Beržeu (razonoda u ulici Berže) je nastala i najerotskija verzija u kojoj su učestvovali često i muškarci. Na sceni je sve sevalo od špaga, grand žetea i ostalih seksualnih aluzija i provokacija, kako su tada o kankanu govorili.

Najpoznatiji verziju komponovao je Žak Ofengah i ona se pojavila u operi “Orfej u podzemlju“ – i smesta izašla iz te ozbiljne kuće uputivši se prečicom do najbližeg kabarea. Kankan je tako otvorio i vrata striptizu, i svemu drugome što predstavlja zabranjeno voće. Danas,  kada tzv. javnom scenom vladaju “voditeljke“ čija je jedina briga da prekrste noge i zadignu suknju što više uz butine, razne “influeserke“ (vrlo, vrlo pristojno ime za jedan stari zanat), botoks “lepotice“ i ostala “elita“, u odnosu na njih kankan izgleda kao “Labudovo jezero“. Šta je tu je; ako je to cena “napretka“ takvu pojavu niko neće moći da spreči sve dok se sama ne ugasi, a u međuvremenu će se pojaviti već nešto novo. Ljudski rod ne menja tako lako navike, bar tako je utvrdio Frojd, a ko sam ja da mu u tome protivrečim…

U sledećem nastavku: “Kako ubiti vreme“

Tekstove objavljujemo utorkom