Kaži svima da ne kažu nikom…

Tračarenja i druga potkazivanja

Našle su se u kafiću četiri prijateljice – i nisu imale o čemu da razgovaraju jer nijedna nije izostala.

Dok istina obuče pantalone, laž je prošla pola sveta. Ako je psovka akt verbalne agresije, po definiciji našeg velikog poznavaoca opscene leksike dr Nedeljka Bogdanovića, šta je onda trač? Ko su tračare, alapače, abronoše, spletkaroši (dodajte sve ono što sam izostavio, a ima toga prilično)?

Odakle nam je stigla ta reč i kako je kod nas tako lako prihvaćena? Nemačka imenica Tratsch (i glagol tratschen) ima onomatopejsko poreklo jer je nastala poređenjem sa zvucima iz prirode. Kod Nemaca, suština ove reči nije prvobitno bila u „govorenju iza leđa“, već u proizvođenju specifične vrste buke. Tokom XIX veka, ovaj slikoviti opis prskanja i pljuskanja vode koristi se i za „govor iza leđa“ kao nešto besmisleno i beskorisno. Nemci su zvuk prosipanja vode duhovito poistovetili s monotonim, dosadnim pričanjem. Bavarski dijalekatski rečnik beleži Tratsch i u značenju „Geschwätz, Gerede“, ali i u značenju blato/mulj.

Počasna diploma-uverenje društva za tračarenje

Interesantno je da u engleskom jeziku reč gossip (trač) ima potpuno drugačiji, skoro svetorečivi koren. Potiče od staroengleske reči godsibb, što je označavalo kuma ili kumu (boga – rođaka), dakle osobu sa kojom ste toliko bliski da pred njom možete da sednete, pijete čaj i… pretresate tuđe živote u punom poverenju. Vremenom je bliskost kumâ evoluirala u alapaču.

Trač možemo posmatrati kao praistorijski „Facebook“ ili bilo koju drugu mrežnu grupu. Dok kod klasičnog tračarenja ljudi misle da su zaštićeni od posledica time što će reći „nemoj nikome da kažeš“, ili „imam nešto u poverenju da ti saopštim“, kod mrežnih grupa je nešto drugačije. Ovde tračare misle da su zaštićene monitorom, nadimkom ili lažnim profilom. Međutim, sociolingvistika i druge pomoćne jezičke, pa i psihološke discipline, vrlo brzo, možda čak lakše nego u realnom životu, demaskiraju dotičnu alapaču, odnosno tračaru.

Radio–Mileva

Predmet trača je najpre nešto što bi trebalo da bude tajna, ali ne bilo kakva. Koga, sem uskog kruga ljudi, interesuje koliki je dohodak u nečijem poslovanju, ili koliko pušaka ima u nekom magacinu? Međutim, ko je s kim, ko je koga, ko se izblamirao ili lupio nešto u društvu, e to je hrana koja tračare održava u životu. Tajna, odnosno ono što bi ona trebalo da bude, jeste glavno pogonsko gorivo za trku u olajavanju. U našem jeziku, reč tajna je u bliskoj etimološkoj vezi sa rečju tajiti, ali i sa starim korenom koji označava skrivanje, pritajenost. Zanimljivo je da u nekim indoevropskim jezicima koren reči za tajnu implicira stiskanje, pritisak. Tajna jeste psihološki teret – ona stvara unutrašnji pritisak. Kraće rečeno – ne ume svako da ćuti, niti da podnese ćutanje. Čovek koji „svima kaže da ne kažu nikom“ zapravo ne želi da izda poverenje, već pokušava da podeli taj psihološki teret sa nekim drugim, nesvestan da pokreće lavinu…a da se pri tom malo i pravi važan što poseduje informacije „od javnog značaja“. Međutim, da se ne zavaravamo – mnogi odlično znaju šta rade i šta će postići kad krenu s tračerenjem.

Eto, napravismo od trača nauku; krenuo sam od lingvistike, a evo nas zaista kod nauke i to ni manje ni više nego informatičko–kibernetičke! E, kad bi samo tračare znale ko se sve njima bavi, ali ih pri  tom ne ogovara već ih izučava. Saradnici informatičkog instituta Univerziteta „La sapienca“ (Sapienza Università di Roma) osnovanog još 1303. godine rešili su da opravdaju svoje viševekovno postojanje. Pozvali su američke kolege i razvili algoritam kojim bi utvrdili kolika je zaista moć interneta da preko mrežnih grupa, blogova i foruma širi glasine. Tema nije bezazlena jer autor tračeva može biti i neka veoma ozbiljna organizacija koja od toga ima koristi; da ne spominjemo sada medijski rat kao komponentu pravog rata u plasiranju dezinformacija. U tom slučaju, trač zaista može ubiti.

I, šta kaže nauka, odnosno struka? 

Vreme potrebno da se trač proširi po netu proporcionalan je tački preseka svih komunikacija korisnika i ukupnog broja ljudi koji komuniciraju podeljeno sa vrednošću protoka. Koga ne mrzi, neka zapamti ovu definiciju, mada mu neće biti od koristi. Svi dobro znamo koliko brzo trač može da prohuji gradom, ili kako neki blam na „Fejsbuku“ postane viralan. No, pogledajmo još jednu stranu ove patološke medalje. Dok trač može nekoga da unesreći (i to prilično), da li može da usreći? Istraživači sa dva univerziteta (University of Arizona i Washington University in St. Louis) tokom četvorodnevnog ispitivanja grupe mladih, došli su do saznanja da su srećniji oni koji vode razgovore o onome što je životno važno. Nisu se oni primarno bavili istraživanjem tračeva, ali su zapazili da su oni koji su tračarili zapostavljajući osnovne teme, posle izvesnog vremena osećali duboko nezadovoljstvo.

Tračariti ili ne tračariti, pitanje je sad…

Niko ne traži od ljudi da budu zatvoreni u sebe kao profesionalni obaveštajci. Ali pošto je tračarenje u sivoj zoni svakodnevnih razgovora, ono je ponekad bezopasno, nekome možda i zabavno. Trač rubrike, tabloidi i razna žuta štampa od toga odlično žive – ako ne stignu na sud.  Ipak, kod tračarenja svi su na gubitku. Da on nije bezazlen, setimo se tragedije porodice genijalnog milanovačkog i srpskog pesnika Nastasijevića. Ona je bila žrtva najpre sitne zlobe koja se potom pretvorila u uništenje nevinih života. Ako vam Nastasijević i nije slikovit primer, setite se narodne pesme „Bog nikom dužan ne ostaje”. Znao je narod da pesmom obeleži i trač. Uostalom, ne bi je Puškin tek tako izabrao da je prevede na ruski.

Trač je reka bez povratka. Kad sledeći put budete pomislili da prekoputa sebe imate osobu od poverenja koja neće dalje širiti to što ste joj rekli, dobro razmislite da li ćete reći samo „dobar dan” ili ćete nastaviti niz reku reči…da ne kažem tračarenja.

U sledećem nastavku: „Kako snimiti strah…”

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.