Život u ružičastom…
Ova reč nam je stigla iz nemačkog (Kitsch), ali nije nemačka. U njemu se našla kao pozajmljenica, tuđica iz engleskog jezika, gde se pojavila u obliku sketch – skica. Reč je o jevtinom stvaralaštvu koje ima umetničke pretenzije s ciljem dostupnosti što većem krugu ljudi. Recimo da je to umetnost u nedostatku dokaza (kako je pisao Gostuški), ili umetnost s predumišljajem.
Svojevremeno, 1973. godine izdavačka ustanova “Gradina“ Niš u biblioteci “Misao“ objavila je knjigu Abrahama Mola pod kratkim nazivom “Kič – umetnost sreće“ (u originalu “L’art du bonheur“). Ona je na širem tržištu prošla nezapaženo, dok ju je stručna javnost prihvatila kao argument i slamku spasa u tada narastаjućem talasu koji se pretvorio u poplavu kiča. Krajem šezdesetih kod nas nezadrživo počinje da se probija novokomponovana narodna muzika; ona s narodom nije imala nikakve izvorne veze…ali je narod imao s njom, jer mu se dopadala. Svesno i ciljano “tekstopisci“ i “kompozitori“ pisali su i komponovali pesme koje nisu tražile niti nudile bilo kakve umetničke pretenzije. Njihovo glavno oružje bila je patetika i do tada neupotrebljavani motivi, koji sigurno nisu ponikli iz vekovne narodne mudrosti. “Mali mrav“, “Majka Muju šišala na struju“, “Spavam jadna u drveni krevet, a moj mile u Apolo 9“. Neki Mile Čolić pevao je “Du Bist Meine Einzige“ (ti si moja jedina) znajući da će u nekom našem klubu u Nemačkoj ili Austriji izmamiti poneku suzu i nešto više para. Deo toga mogli smo da vidimo u filmu “Miris poljskog cveća“, o čemu smo već pisali. Na delu je bio kič-život i kič-ljudi. Naravno, nema tog zakona koji može da se suprotstavi neukusu, jer će se uvek naći neko ko će moći to da plati. Danas, kada vlada “muzika“ koja više nema ni žanrovsku oznaku (turbo-folk je odavno zaostao u toj šund-trci), imena kao što su Lepava Mušović (Lukić), Šemsa Suljaković, Mića Stanojević Piromanac, grlati Safet Isović, Bora Spužić Kvaka i slična, deluju kao zvezde milanske Skale u odnosu na sadašnje junake javnog prostora.
Kako objasniti ovu zarazu ljudima koji već tri decenije i nešto malo duže, bivaju obasipani neukusom s mesta s kog se to najmanje očekuje – televizije. Nekada je vladalo pravilo pretpostavljene tačnosti: prikazano je na televiziji, dakle – tačno je. Pravilno je. Naprotiv. Surovih devedesetih Treći program je, u nestašici svega i svačega, posle ponoći prikazivao porno filmove. Poruka je bila jasna. A onda je skromno, pa sve raskalašnije i beskrupuloznije televizijska slika postajala ružičastija. Nepopravljivo, reklo bi se. Od početnika do elite. Ne, nemam odgovor na to kako je imenica elita od pozitivnog stigla do negativnog značenja…
Zašto je Mol kič nazvao umetnošću sreće? Ništa on nije imao specijalno protiv kiča. Čak je i našao izvesno opravdanje za one koji u tome uživaju, jer je smatrao da se kič meri stepenom sopstvenih asocijacija. Dakle, ono što je meni kič, vama ne mora da bude i – eto koegzistencije. Živećemo mirno jedni pored drugih i mi, protivnici kiča, i oni koji ga vole. E, nećemo, po svoj prilici, jer kič ne zna za granicu i meru, za razliku od prave umetnosti. Imao sam druga slikara koji je mogao da postane veliko ime – da je neko bio kraj njega da mu na vreme otme četkicu u pravom trenutku. Kad kič pređe tu granicu, onda je kasno, jer prerasta u šund. Iskreno, bojim se da polako zalazimo u vreme kada ćemo morati da nalazimo i reč koja će gradirati šund. Ima nešto gore i od njega. Ima ljudi koji dođu do dna, pa umesto da traže merdevine ili konopac da se izvuku, oni traže ašove i lopate da prodube situaciju. Pri tom ono što je Mol dobronamerno nazvao “umetnošću sreće“ korisnici kiča pravdaju rečenicom “o ukusima se ne raspravlja“. O ukusima ne, ali o estetici se i te kako raspravlja. Ona jeste filosofska disciplina.
Ne treba ići daleko u potrazi za kičom i šundom danas. Brzo su odleteli i izbledeli raznorazni zmajevi od Šipova. Otvorite portale nekada popularnih i visokotiražnih novina. Njihova kupovina svela se na minimum, a neki više i nemaju štampano izdanje. U svetu to nije ništa čudno. Mnogi svetski listovi odavno imaju samo elektronsku varijantu. Kod nas je nešto drugačije. Pisali smo o tome. Ako nećete kupovati novine, pokušaćemo nešto novo kako bismo vas privukli: pošto je poznato da je radoznalost ubila mačku, osvojena je “umetnost“ klikbejta. Što skandalozniji naslov, što neizvesniji, to je radoznalost veća. Kliknuti ili ne kliknuti, pitanje je sad? Obično kliknu. Dalje nije ni važno, jer se samo taj klik broji, ali ne i to da li ste vi čitali to što piše.
Ima li izlaza iz ovog ponora neukusa, ili da pitam nešto lakše? Hoćemo li u ovom životu moći da vidimo u javnom prostoru nešto što će poštovati naš integritet i ne smatrati nas samo potrošačima kojima treba uzeti novac? U mnogim reklamama čujem kako nam se obraćaju sa ti. Kojim pravom? Naravno da postoji lek, sredstvo protiv kiča. To je umetnost. Ako je teško ili skupo otići u operu ili pogledati balet, tu su izložbe, pozorišta, knjige…Jeste taj put zahtevan, ali je i lep. A ni to ružičasto nije uvek bilo ovakvo, kao današnje. Ako vas ne mrzi, potražite u svojoj fonoteci (ako je imate), ili na “Jutjubu“ pesmu “La Vie en Rose“. Izvodile su je i izvode desetine svetski poznatih zvezda popularne muzike. Moja preporuka – krenite od Edit Pjaf, original je uvek proverena stvar, a tu su i Luj Armstrong, Grejs Džons, Andrea Bočeli…Videćete da nije sve tako crno…
U sledećem nastavku: “Brka“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
