Milenko Stojković na svetoj zemlji Krima
“Godine su, međutim, ređale se i prolazile. Život se nastavljao, a smrti su bile besmislene. I drugi su nacioni izumirali i drugi su se narodi selili. Svud prolaze zime, proleća, leta, jeseni.
Kada je godine 1862. vršen u Rusiji popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je još hiljadu duša, koje su tražile, da se zapiše, da su oni: serbski! Da im se zapiše, kad umru, da su tom nacionu pripadali i srcem svojim bili odani. Kada je taj popis vršen godine 1900. nije nađen , serbski, niko!“.
(“Seobe“)
Siguran sam da će ovaj tekst zainteresovati i one koji nisu stanovnici jednog od naših najstarijih i najslavnijih sela. Stoga smatram umesnim da upoznam naše čitaoce s burnom sudbinom jednog od najvećih srpskih junaka, vojvode Milenka Stojkovića iz Kličevca.
Poznato je da rusko-srpski odnosi imaju veoma bogatu tradiciju. Još od XIII do XV veka, dok je Rusija bila pod tatarsko-mongolskim jarmom, srpski vladari su pomagali ruski manastir Svetog Pantelejmona na Atosu. Tokom vladavine Petra Prvog Srbi i Crnogorci su aktivno službovali kod ruskog suverena. Car je, u nameri da od Rusije napravi i pomorsku silu, pozvao stručnjake i majstore iz Dubrovnika, Hercegovine i Crne Gore. U avgustu 1805. godine Milenko se proslavio u boju na Ivankovcu, a u maju 1807. godine prvi put jedan odred ruske vojske, pod komandom general-majora Ivana Isajeva stupio je na srpsku zemlju da pomogne našem narodu u borbi protiv Turaka. Na desnoj obali Dunava dočekali su ih ratnici Milenka Stojkovića. Uz njihovu pomoć potukli su Turke kod Štubnika, a zatim krenuli u opsadu Negotina.
Ostaje zabeleženo u istoriji da su prvi srpski ratnici koji su stali rame uz rame svoje ruske braće bili pod komandom vojvode iz Kličevca.
Prema dnevniku koji je vodio Gogolj (!) , ali i na osnovu nekih drugih izvora, beležimo podatak da je Stojković 1811. napustio Srbiju i prešao u Hersonsku guberniju na obali Crnog mora, pridruživši se junacima “Seoba“ koji su tu stizali već polovinom osamnaestog veka. Tačan datum nije utvrđen, no uzima se s relativnom pouzdanoću da je tamo našao poslednji počinak posle 1831. godine na Krimu. Od harema koji je sastavio kod Poreča prilikom presretanja dva turska broda, zadržao je samo Katinku, s kojom se i oženio. Harem je raspustio pre odlaska za Rusiju. Ostale je novčano obezbedio i oslobodio ih, jer nije mogao stalno da ih izdržava.
Zahvaljujući sačuvanom, odlično napisanom i detaljnom tekstu Aleksandra Polegenka (“Svetla duša zelene zemlje“) mi o vojvodi saznajemo sledeće: pored imanja na Krimu, srpskom pukovniku je “najmilostivije“ dodeljen impresivan komad zemlje u Dnjepropetrovskom okrugu provincije Taurida. Danas je to selo Antonovka u Hersonskoj oblasti: “…A u okviru poseda ograđenom po propisu od okolnih suseda plemića, koji se sastojao od 192 desetine (jedna desetina – 1.09 hektara), nalazilo se pravo bogastvo: zemlja je bila plodna i spremna za zasad, košenje, itd. Reč je, dakle o parceli od 210 hektara. Dobio je i 6.640 desetina stepske zemlje za ispašu (7.237,6 hektara!), kao i 155 “saženjkov “ (ruska mera za dužinu: tri aršina, 2,1336 metara – dosegnuta razdaljina od vrhova prstiju potpuno raširenih ruku) raznih zasada, a na obali Crnog mora još 22.400 saženjkov “. Tu je upisano i 20 seoskih puteva, ukupne dužine dve hiljade i četiri stotine vrsta (tadašnja mera za dužinu, otprilike dve i po hiljade kilometara!). Sve to se može naći u Državnom arhivu Hersonske oblasti pod nazivom “Plan zemljišta u selu Antonovka“, koji je sastavljen 1848. godine, kada je Milenkov posed imao već drugog vlasnika. Moglo bi se reći da je Rusija bila veoma izdašna prema srpskom vojskovođi i priznatom junaku ruskih ratova, sa zvaničnim činom pukovnika ruske vojske.
Zašto je važna ova priča?
mesto održavanja simpozijuma
U gradu Kerču, najstarijem naselju Rusije (u kome je, inače, rođen legendarni pukovnik Rajevski), u februaru 2018. učestvovao sam na međunarodnoj konferenciji “Nova istorijska čitanja“ kojom prilikom sam predstavio film za koji sam napisao scenario i režirao ga – “Srbija u Velikom ratu 1914-1918“. Iskoristio sam mesto i prisustvo najviših zvaničnika Krima i velikih naučnih imena. Na kraju mog izlaganja zamolio sam ih da mi kolegijalno pomognu u pronalaženju groba Milenka Stojkovića. Poznato je da je on sahranjen u Bahčisaraju, u srcu Krima, na pravoslavnom groblju (pored tog groblja postoji još i tatarsko i muslimansko). Do 2009. godine, prema rečima profesora dr Veliše Joksimovića, znalo se gde je grob jer je još bio živ čuvar koji se o tome brinuo, a zatim se taj podatak, njegovom smrću, zagubio. Kolegama sam izneo moju veliku želju da najpre nađemo grob tog velikog srpskog i ruskog junaka, pa, ukoliko mogućnosti dozvole, da njegove ostatke prenesemo na svetu srpsku zemlju. Uzbuđenje u sali velikog sanatorijuma “Moskva Krim“ koji se nalazi na samoj obali Azovskog mora, s pogledom na Putinov most (koji je tada bio u završnoj fazi izgradnje) bilo je veliko! Svi su želeli da daju svoj doprinos koliko su mogli. Tada je ustao predstavnik ministarstva kulture AR Krim i sala je zaćutala. On je kratko rekao: “Dajem Vam reč da ćemo sve učiniti da ispunimo Vašu želju i da nađemo našeg zajedničkog heroja“. Meni je ostalo da kažem hvala i da im se poklonim do zemlje.
Sutradan je već počelo! Po nalogu ministra imao sam uključenje u RIA (nekadašnji TASS) i za pola sata na svim deskovima svih radija i televizija Ruske Federacije našao se moj intervju i molba istoričarima i hobistima da mi pomognu u pronalaženju groba Milenka Stojkovića, kao i rasvetljavanju njegove sudbine. Nisam gubio nadu. Neočekivano brzo , na sajtu RIA izašao je izvanredan tekst koji je napisao 10. maja u Simferopolju jedan kolega. On je došao do sledećih podataka:
Na osnovu krimskih istraživanja Visockog u Kalendarskom adresaru za 1824. godinu (tako su se tada nazivali zvanični godišnji popisi koji su izdavani centralizovano za sve gubernije i oblasti Rusije) spominje se Milenko Stojković! On je naveden kao šef policije i predsedavajući lokalnog suda u Simferopolju. Na tu dužnost lokalni plemići su iz svojih redova birali kandidata koji bi poneo titulu mesnog kapetana. Kada bi gubernator odobrio taj izbor, tada bi kapetan stupio na trogodišnju dužnost. Taj sud odgovarao je za red u okrugu, redovnu naplatu poreza, sprovodio je preliminarne istražne radnje i vršio starateljstvo nad plemićima. Sudu su odgovarali i seljaci i plemići.
Ove navode potvrđuje i rad poznatog istoričara, arheografa i poznavaoca rodoslovlja Nikolaja Čukova, “Ruske provincijske nekropole“. On piše o Jakovu Mihajloviču – Živku Milenku Stojkoviću (1798-1894). Reč je o gardijskom štabskom kapetanu koji je bio sahranjen na gradskom groblju u Evpatoriji. Na tu činjenicu pažnju je u izjavi za RIA skrenuo poznati ratni istoričar Sergej Čenik, koji s visokim procentom verovatnoće smatra da je to rođak Milenka Stojkovića. Put do te tvrdnje vodi preko lingvističke finese vezane za očestvo (srednje ime po ocu ili najbližem rođaku) jer je to ime na Krimu bilo veoma retko. Potvrda se nalazi i u tome što je na samom Krimu bilo veoma malo Srba, čak ni desetak (u to vreme). U tom kontekstu vredna pažnje je priča koju u delu “Tauridska provincija tokom Krimskog rata“ citira istoričar Arsenij Markevič i čiji je junak “okružni sudija Evpatorije Stojkovič“ (!). On je u septembru 1854. godine otišao u Perekop poslom u predmetu okružnog suda; u putu su ga uhvatili Tatari i sproveli u Evpatoriju. “Tamo je opljačkano njegovo imanje, zgrade su uništene, a dosijea okružnog suda koja su se tamo nalazila bila su uništena“. Sergej Čenik smatra da će teško biti pronaći grob jer je previše grobova nestalo (prekopano, iskorišćeno usled neupotrebe za nekog drugog, itd). O Milenkovom potomstvu u Srbiji se, uglavnom, sve zna. Međutim, ne zna se pouzdano da li je i koliko imao dece s Katinkom (pretpostavka je da je celo imanje nasledila njegova kćerka), kao što zabunu unosi i godina rođenja Živka Milenka Stojkovića. Uzevši u obzir to da su državne institucije u Rusiji (a posebno na novooslobođenim teritorijama) bile u povoju, ne bi trebalo da bude iznenađenje nailaženje na netačne ili neproverene podatke.
Prema nekim pisanim dokumentima Vuka Karadžića, Milenko Stojković je umro u jednoj varošici na Krimu, na obali Crnog mora 1831. godine. Podatak nije proveravan jer je moguće da je to Vuk ustvrdio po nečijem sećanju ili glasinama. Možda ga je smrt tamo zatekla, no sigurno je da je sahranjen u Bahčisaraju. Pošto je naš vojvoda imao čin pukovnika ruske vojske, ostaje i taj pravac istraživanja, da se u CAMO (Centralnom arhivu Ministarstva odbrane RF) potraži vojna arhiva tog vremena, jer je reč o visokom činu koji je stigao i do penzije. Jedno je sigurno; kad sledeći put budem išao na Krim, svakako ću otići u Bahčisaraj i krenuti od groba do groba. Nadam se da ću imati sreću da na tim posivelim, od vremena trošnim spomenicima, nađem njegovo ime.
Fotografije Kličevca: maestro Foto Laza.
Fotografija s Krima: iz arhive autora teksta.
U sledećem nastavku: Grupni portret s gradom-“Saša“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
