KOLUBARSKA BITKA

Šta srpski vojnik zna ko je Živojin Mišić

Nije lako kad se vojska služi daleko od kuće! Ja sam bio čak na Kostolačkom putu, u kasarni koja sad više nema vojske. Jednom se povela priča o „žestokim momcima“ i tu počnu moji gušteri da sa oduševljenjem pričaju o Legiji, Šiptaru, dal’ su jači Surčinci il’ Zemunci i tome slično. Iznerviram se ja i pitam ih da li znaju šta se desilo u Kolubarskoj bici! Pojma nisu imali, Jedan je samo znao da je srpskom vojskom komandovao Živojin Mišić i ništa više od tog! E, pa zato vam i jesu kriminalci heroji, kad ne znate ništa o „učiteljici života“!

U jesen 1914. godine, posle srpske pobede na planini Cer, koja je i prva saveznička pobeda u I svetskom ratu, Austro – Ugarska šalje na Srbiju „kaznenu ekspediciju“ od oko 300 000 vojnika. Srpska vojska, malobrojnija i mnogo lošije opremljena, se povlači iz Mačve prema reci Kolubari i obroncima Suvobora. Neprijatelj nad civilima vrši zverske zločine a moral srpskih vojnika je vrlo nizak.

15. novembra za komadanta 1. armije, umesto ranjenog generala Petra Bojovića, postavljen je Živojin Mišić. U najtežem trenutku Mišić preuzima komandu nad armijom u rasulu.

29. i 30. novembra Živojin Mišić čini neverovatan potez, nezabeležen u vojničkoj istoriji i potpuno suprotan ustaljenim pravilima komandovanja – povlači svoju vojsku vrlo duboko nazad, čak i napušta Beograd bez borbe!

Iako Srpska Vrhovna Komanda sa vojvodom Radomirom Putnikom i regentom Aleksandrom Karađorđevićem na čelu nije odobravala ovaj rizičan poduhvat, srpski vojnik je dobio par dana predaha od stalnih borbi. Posle dužeg vremena mogao je da se naspava, najede, okupa. Videvši da su Srbi napustili svoje položaje, austrougarski komadant Oskar fon Poćorek već slavi pobedu, u Beogradu organizuje svečanu paradu i deli ordenje.

U međuvremenu, stiže obećana saveznička pomoć u artiljerijskoj municiji. Međutim, na opšte zaprepašćenje, granate kalibra 75 mm su imale čaure koje su bile 2,5 cm duže i nisu mogle da stanu u srpske topove. Tu dolazi do još jednog velikog podviga, ovog puta, od strane ljudi u pozadini. Municija se železnicom brzo transportuje u Niš, gde se demontira a zatim, u Kragujavačku topolivnicu, gde se čaure skraćuju i municija punovo osposobljava, pa ponovo šalje nazad na front.

U popunu srpske vojske dolaze i 1.300 kaplara, mladići koji su trebali da predstavljaju buduću elitu srpskog društva ali su napustili školovanje na prestižnim univerzitetima na početku rata. Ovaj ponos srpske nacije dodatno podiže moral srpskog vojnika.

3. decembra u 7:00 izjutra počinje kontraofanziva srpske vojske koja će ući u vojničke udžbenike!

Na svim vojnim akademijama sveta se izučava ovaj primer povlačenja i kontraofanzive koji je poraz pretvorio u pobedu. Austrougarska vojska, opijena prethodnim uspehom, potpuno je potcenila protivnika i ovaj napad je zatiče nespremnu. Preciznost srpske artiljerije i hrabrost odmorne pešadije je teraju u povlačenje. Preko noći ratna sreća se okrenula. Od vojske u rasulu, pod komandom Živojina Mišića, 1. armija se pretvorila u velikog pobednika koji je za nekoliko dana proterao i poslednjeg neprijateljskog vojnika sa teritorije svoje zemlje. 15. decembra oslobođen je i Beograd. General Živojin Mišić unapređen je u čin vojvode, dok je Oskar fon Poćorek smenjen sa mesta komadanta Austrougarske Balkanske vojske, a neki su mu predlagali i samoubistvo.