Mera nereda
Neću vam dosađivati filosofijom. Ovaj tekst je lament nad erodiranom slikom građanske svesti. Nismo mi izmislili ni red ni anarhiju, mada smo imali dovoljno vremena da apsolviramo i jedno i drugo. Sokrat je zagovarao red u državi i poštovanje zakona. Nasuprot njemu stajao je otac anarhije i nepoštovanja reda u državi, Trasimah. Pred njim je oprezan bio čak i Sokrat. On nije bio izvikani laik, već učitelj retorike, filosof i advokat. Njemu se pripisuje rečenica “Poštujte zakone samo kad morate, a kršite ih kad god možete i život će vam biti lakši“. Tim rečima. Ona zvuči kao da ju je neko jutros izgovorio.
Pošto je sve lakše za razumevanje ako navedemo poneki primer, smesta s njima počinjemo jer je anarhija neka vrsta filosofskog đavola. Dozvoljava ljudima sve ono što moral zabranjuje.
- Ako hoćete da saznate kako smo i koliko građanski vaspitani, idite u bilo koju čekaonicu neke zdravstvene ustanove. Čekaonica je i dobila ime od glagola čekati, što podrazumeva strpljenje. Da li je kod nas tako? Kada sestra prozove jednog, pet njih jurne na vrata “samo da pita“…O ulaženju preko reda, ili bar pokušajima, da ne govorim. To da se posle pet minuta prelazi na ti, a čekaonica postaje tribina, nekako bi se i shvatilo. Poznato je da smo mi pričljiv i druželjubiv narod, pa se tu, pred ordinacijom, sastavlja i fudbalska reprezentacija, rešavaju svetski problemi, hvali se ili psuje, prepire, umiruje, ućutkuje i ogovara, ispoveda historija bolesti…Anarhija? Ne, daleko bilo! To su samo nekultura i bezobzirnost, tek lepi sastojici za nered. To smo mi, na svoj način prisni, takoreći neposredni i srdačni…
- Kada uđete u međugradski autobus i počnete da tražite svoje mesto, mnogi od onih koji su se već udobno smestili i raskomotili smesta će vam reći – sedi gde hoćeš, vidiš da ima mesta, neće niko da te dira…A onda uđe neko ko baš hoće da sedne na svoje mesto – ne iz inata, već zato što zna za red. Tada on postaje glavni krivac gužve u autobusu jer svi zaista treba da se ispomeraju i sednu gde treba…umesto da su to odmah uradili. Pri tom se ne štedi na psovkama. Reč je o obrnutoj percepciji vaspitanja.
- O bahatom parkiranju kažu da ne vredi više trošiti reči. Vredi! Prođite pored pijace na Pionirskom trgu (još nije promenio ime). Ulica Vuka Karadžića je najkraći put za vozila hitne pomoći, kada se nečije šanse za preživljavanje mere u minutama. Ona je zakrčena automobilima, a baš pored nje je parking! Veliki, prostran. Na raskrsnici, kod one česme, u krivini i na pešačkom prelazu (!) redovno su parkirana dvoja, troja vozila. Ne uključuju se “sva četiri“. Niko više i ne govori – samo na minut, odmah idem. Na kružnom toku u najstrožem centru često su parkirana dva ili tri luksuzna automobila. Ladno. Tabačnica, u kojoj se prvih dana posle rekonstrukcije i pazilo na parkiranje, takođe se polako pretvara u zonu zvanu “samo na minut“.
- U tri ili četiri ujutru na ulicama se dokazuju mladi Šumaheri. Raspoložene grupice, u želji da razbije dosadu vraćajući se kući, uz veselu ciku devojčica, razbiju poneki izlog na trafikama, isprevrću kante za smeće, slupaju poneki automobil i ostavi ga na sred ulice i takooo…što reče Radašin. Dok neki kreću na posao, ovi se vraćaju kući. Šta mlada osoba traži u tri ujutru u nekom kafiću ili diskoteci? Jesmo li zaboravili one nesrećnike iz Novog Sada ili iz Makedonije? Jesmo.
- Kad padne kiša pokušajte da prođete stranom ulice gde su bare. Pešaci ne mogu da se utrkuju s automobilima, ali zato vozači mogu da uspore, ne moraju da “okupaju“ te bedne, dvonožne crviće koji su se drznuli da idu trotoarom. Kad već spomenuh trotoar: oni su odavno zauzeti parkiranim vozilima, ali tako postavljenim da ne može ni mačka da se provuče, a da se ne očeše. Ako siđete na kolovoz, sledi trubljenje, spominjanje šire i uže familije od strane vozača…a vi biste samo da stignete tamo gde ste naumili i da pri tom ostanete živi.
Ako je neko mesto na trotoaru slučajno i prazno, to samo znači da još niko nije primetio da može tu da se parkira. Poznaće se lako. Na mestu gde je bilo vozilo ostali su opušci i prazne flašice vode, zgužvan papir pakovanja sendviča… Nekom prilikom vraćao sam se iz Mađarske, sa snimanja dokumentarnog filma. Vozač u kolima je zgužvao praznu kutiju cigareta i stavio je u “džep“ na vratima. Lepo, vidi šta uradi Evropa od Srbina, ima nade za nas. Baš sam se obradovao. Kad smo prošli Kelebiju, posle desetak kilometara on se trgao kao da je nešto zaboravio. Otvorio je prozor i bacio onu zgužvanu kutiju. Tako mu je to. Kažu da je bonton osvojen onda kada sami u sobi zevate i pri tom stavite ruku na usta. Moguće, bar za početak.
I šta rekosmo? Neredm anarhija? Daleko bilo, svi smo mi za poštovanje zakona. A ovi primeri? Ma, to Dragi voli da cepidlači, mora biti da je on sve to izmislio…
U sledećem nastavku: “Aligijeri je brojao do devet“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
