Dama i gospoda…
Koliko zaista poznajete dama? Sada se svi jedni drugima obraćamo sa gospođo ili gospodine pa gospođā ima koliko god hoćete – ali dama je vrlo malo. One su sve ređa, ugrožena vrsta. Od koga ugrožena? Od pokondirenosti, botoks “lepotica“, rijaliti zvezdica, itd. Nije dovoljno našminkati se, nalakirati nokte, sakriti svoje nedostatke, obući u skupom butiku i poneti tašnicu Luj Viton. Tako se ne stiže u klub odabranih. Forma nije dovoljna.
Kao i uvek, presudna je suština.
Englezi kažu da je bonton usvojen kada ste sami u sobi, zevnete i – stavite ruku na usta. Imenica dama stigla nam je iz francuskog. A kako je stvorena ta teško dostižna titula, ledi? Gospođa ili gazdarica; poreklo joj je u protoengleskoj reči hlǣfdige – ona koja mesi hleb. Prvi deo ove reči, hlāf označava veknu, odnosno hleb, a ima je i u reči hlāford, gospodar. Drugi deo reči potiče od korena reči dig-mesiti. U doba patrijarhata to je značilo onaj koji pravi, mesi hleb. Simbol života i sposobnosti da se opstane, evoluirao je u reč “gospodar“. Malo zamršeno, ali šta je u etimologiji ikada bilo jednostavno? Zaista su čudni putevi reči.
Kod nas je reč gospodin ( s njim i gospođa) dolutala preko zapadnih uticaja od latinske reči hospes, hositis, gospodar, onaj koji dočekuje. Eto, izborismo se nekako i s tim zašto se neko tako oslovljava, a da ne zalazimo u finese protokola – kad i kako. Kako nastaju gospođa i gospodin? E, to je prava zagonetka – sociološka i kulturološka. Ovde nije dovoljno biti “politički korektan“; ta titula zaista mora da se osvoji, a ne samo stekne društvenim dogovorom. Možemo i najveću bitangu lepo obući, staviti mu kravatu i osloviti s gospodine, suština njegovog bića ostaće ista.
Dokaza za tako nešto ima dovoljno. Prave dame i ne ističu svoju ličnost. Ona se ističe sama. Nemaju potrebe da objavljuju svoje slike na istagramu, pišu gde su kupile parfem i koliko ih je koštao, šta su danas kuvale, itd. One nisu samoproglašene “influenserke“ već zaista svojim postojanjem utiču na okolinu. Kada čujem reč ledi, znam tačno ko bi se našao na mom spisku. Prvo mesto rezervisano je za veliku Bili Holidej. Kada neko odraste u paklu siromaštva i rasne segregacije, a onda postane prva asocijacija na pesmu “Ledi sings the blues“, onda je jasno da tu ništa nije bilo slučajno.
Na kraju čuvene ulice Burbon (Bourbon Street, fr. Rue Bourbon) u crnačkoj četvrti Nju Orleansa, nalazio se Kongo skver (Congo Square, fr. Place Congo). Na tom trgu okupljali su se crnci nedeljom, pevali i igrali svoje igre od kojih je najpoznatija bila bamboula, nazvana prema jednoj vrsti bubnja. Belci su stajali sa strane, slušali, posmatrali i pokušali na svoj način da se uključe, donoseći svoje instrumente. Tako je nastao džez, muzika za koju niko nije dokazao odakle joj ime, ali je ona postala izvor popularne muzike. Džez je postao simbol pobede ugnjetene rase.
Na današnji dan 1915. godine rođena je Eleonora Gof Mekej, s umetničkim imenom Bili Holidej (Billie Holiday). U svetu džeza bilo je mnogo fantastičnih pevačica, počevši od Besi Smit, preko Ele Ficdžerald, Sare Von, Nine Sajmon, Mahalije Džekson (kraljice gospela), do savremenih diva. Ipak, samo jedna je imala nadimak Ledi Dej (Lady Day). Pisao sam o njoj svojevremeno baveći se istorijom pesme “Sumorna nedjelja“ (kod nas prevedena i poznata kao “Tužna je nedjelja“), pa da malo proširim te utiske.
Autobiografija ove slavne pevačice poslužila je za jedan od najboljih biografskih filmovima o muzičarima. Bilo je to istovremeno i jedno od prvih takvih ostvarenja. Našao se u sazveždju priča o Mocartu, Paganijiju, Džimu Morisonu, Edit Pjaf, Tini Tarner, Džoniju Kešu…Premijerno je prikazan u Beogradu na trećem FESTU, u januaru 1973. godine, da bi iduće godine krenuo kroz našu distributersko-prikazivačku mrežu. Reditelj Sidni Furi je za tumača glavne uloge odabrao Dajanu Ros, ništa manje vrednu soul pevačicu i uspeh je bio zagarantovan. Film deli naziv pesmom koju je Bili Holidej otpevala prvi put 1956. godine. Iste godine nastala je i spomenuta autobiografija i – lokomotiva je krenula.
Sedmi april treba upamtiti i po dvojici istinske gospode. Branislav Petrović, pesnik urbanog miljea, stasavajući okružen drugovima, za istinske prijatelje bio je zaista gospodin. S njim se moglo biti per tu, a da njegova plemenitost ne bude ni na koji način narušena. On je poslednji put posmatrao život s naše strane 2002. godine. Šta tek onda reći za Jovana Dučića? Pesnik, diplomata, šarmer, zavodnik i, naravno, gospodin. Njegova Pesma ženi jeste jedna od literarnih himni, lozinki za put do najtvrđeg srca. I jedna mađarska grofica nije odolela njegovim čarima pa mu je poklonila raskošnu vilu u najstrožem centru Budimpešte. U njoj se danas nalazi naša ambasada. Jedan od najvećih Srba rođen je na današnji dan 1871. godine i obogatio naš kulturni i duhovni prostor svojom pojavom.
U sledećem nastavku: Dim na vodi
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
