Neobično zvuči činjenica da su Ljubičevske konjičke igre, koje se odvijaju u Požarevcu, dobile ime baš po Ljubičevu. Tako sada u konjičkom sportu i turizmu svi znaju za Ljubičevo, a i za Požarevac. LjKI se ne održavaju u samom Ljubičevu. Ipak, Ljubičevo je iz mnogo razloga zaslužilo da njegovo ime ponesu Igre. Pogledajmo i zašto.
Ljubičevo, najmlađa od 12 gradskih mesnih zajednica, praktično je predgrađe Požarevca, formalno od 11. septembra 2007. godine. Ne samo zbog izvanredne saobraćajne veze i blizine, već i zbog razloga svog nastajanja. U vreme kada je prebačena u Požarevac, pojavila se odmah potreba za radnom snagom. Malo – pomalo, kao što su stvarani Prnjavori ili Metosi (naseljena mesta oko manastira), tako se dizalo i naselje jer je potreba bila stalna i sve veća. Navedimo i podatak koji malo koji Ljubičevac zna. Ergela se prvi put spominje u vezi s kneginjom Ljubicom koja je za svog sina Milana tražila neko prebivalište pogodno za njegovo lečenje od opšte bolešljivosti, od čega je najveći problem zadavala “jektika“, odnosno tuberkuloza. Tako je 1858. godine na desnoj obali (tada neuređene) Velike Morave nastala jedna od najvećih ostavina kneza Miloša. Smatra se da su ovde, zbog povoljnih uslova, još u doba Nemanjića, uzgajani konji. Knez Miloš je imao na prostoru sadašnjeg Ljubičeva veliko poljoprivredno dobro, “Moravu“, koja mu je obezbeđivala velike prihode. Po jednim izvorima, on je to imanje otkupio, a po drugima jednostavno oteo od Turaka i na njemu je sejao kukuruz, ovas i pšenicu. To dobro on je poklonio državi 16. aprila 1860. godine. Prema istraživanjima dr Miroljuba Manojlovića, velikog poznavaoca istorije našega kraja i vrednog hroničara bogate bibliografije, imanje je vredelo tadašnjih 6.000 dinara.
Miloš je naredio da se prva srpska ergela u Beloj Reci kraj Ćuprije, koju je osnovao Aleksandar Karađorđević, preseli na sadašnje mesto. Tako je 49 državnih pastuva stiglo u septembru na imanje “Morava“ (dva su ostala radi lečenja).Pastuvi su doputovali u dve grupe: prvi transport sastojao se od 25 starijih pastuva, jednog podnarednika, 13 konjanika, 50 pešaka i pet rabadžijskih kola. Drugi deo bio je sastavljen od 24 mlađa pastuva, uz pratnju jednog podnarednika, 11 konjanika, 24 pešaka i troja kola rabadžijskih. Knez Mihailo je kasnije ovo dobro preimenovao u Ljubičevo, čime je odao počast i učinio da se trajno sećamo njegove majke.
Napravimo ovde digresiju, kako bismo ilustrovali razloge zašto je baš Požarevac odabran da bude sedište ergele, a to nisu bili samo zdravstveni razlozi. U vreme despota Đurđa Brankovića Srbija je imala oko 40.000 konjanika. Prema izvorima dr Miodraga Stepanovića (“Sport u Braničevu 1830-1941“), može se pouzdano utvrditi da je knez Mihajlo Obrenović napisao pravila za konjičke trke po uzoru na evropske norme. Trke su se u Beogradu održavale još 1863. godine. Po pravilu su u prvoj trci učestvovali samo oficiri, u drugoj narodni konjanici, u trećoj svako ko ima konja, a u četvrtoj svako ko želi; u petoj su nastupali samo oni koji ranije nisu osvajali nikakve nagrade. Beleži se podatak da je Braničevo (oblast) imalo 18.483 grla.
Kneginja Ljubica (1785-1843) bila je prva upravnica ovog imanja. Žena izuzetne energije, zatražila je od Miloša da napravi jedan konak za nju i decu. Konak se nalazio prekoputa današnjeg ulaza u kompleks Ergele. Prema drugim podacima, postojao je još jedan konak, na prostoru sadašnjeg Zdanja. Miloš nije slučajno prebacio Ergelu u naš kraj. Želja mu je bila da unapredi konjarstvo, kako radno, tako i vojno, ali i ono reprezentativno. Kupovao je konje s pedigreom, uporedo razvijajući utilitarne vrste. Kada je umro 1860. godine, njegov sin Mihalo preuzeo je Ergelu, a sam posao u njoj prepustio je upravniku Aga Jefti. Kada je 1887. godine Feliks Kanic posetio Ergelu, ostavio je za sobom mnogo podataka. Između ostalog, tako sada znamo da je tada upravnik bio Krsta Petrović koji se školovao u Hajdelbergu, a pomoćnik mu je bio izvesni Bojić. Tada se Ergela prostirala na 1.272 hektara. Gajena je stočna hrana, industrijske biljke, pa čak i turski i američki duvan. Na imanju su radili robijaši već spomenutog zatvora.
Prvi engleski pastuvi u Srbiji bili su King Čarls (King Charles) i Sir Taton (Sir Tatton). Oni su kupljeni u Austriji 1861. godine. Dve godine ranije, otkupljuje se ergela kneza Aleksandra Karađorđevića i u Ljubičevo stiže 17 kobila, pet ždrebadi i tri ajgira (pastuva, crocenjenih na 550 cesarskih dukata). Godine 1869. još 30 grla stiže iz ergele kneza Milana Obrenovića. Radi preusmeravanja pedigrea i uzgojnog smera, u Ljubičevo stižu tri nova pastuva iz Austrije: Lord Bruk (Lord Brooke, odgajen u Mađarskoj), po dolasku prekršten u Blesak; Jordan Drugi (iz Mađarske), prekršten u Labuda Drugog i Vinea, preimenovan u Ticu. On je bio poreklom od istoimenog pastuva, osvajača austrijskog Derbija i mađarskog “Sent Ledžera“, sina slavnog pepinjera, naših slavnih suseda Bukanira (Buccaneer – pirat, gusar). Početkom 1884. u ergeli baronice Kadolicke kraj Bratislave Ergela kupuje tri kobile (Verivajs, Makte i Dara Da Se). Cena je bila tadašnjih 26.000 dinara, s tim da se oždrebe kod kuće, a potom pripuste pod Espoira koje je slavio u nemačkom Derbiju i mađarskom “Sent Ledžeru“, što se nakon oždrebljenja jednog ženskog i dva muška ždrebeta i dogodilo. Već na “Srpskom Derbiju“ 1904. godine oba Derbija dobijaju grla čiji su očevi bili iz uzgoja ergele “Ljubičevo“ – Ždralin i Moravac.
U sledećem nastavku: “Igrali se konji vrani 2“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
