Sećate li se vaše prve lutke? Sećate li se tog fantastičnog osećaja kada “oživite“ svoju gumenu ili platnenu ljubimicu ili ljubimca, kako pričate s njom, govorite u njeno ime? Kakva je to samo mašta i magija bila…Sećate li se, uopšte, da ste bili deca? Nepovratni, bezbrižni dani naivnosti detinjstva.
A Sećate li se Sava Džinkića?
Ceo moj život vezan je scenske delatnosti, čak i sada, kada sam u formalnoj penziji. Moje znanje i radoznalost se, na sreću, nisu penzionisali. Na scenu sam stupio u prvom osnovne (monološka recitacija “Težak je zadatak“) i od tada se ne razdvajamo. Moji roditelji su poreklom iz jezičke osnovice, a u osnovnoj školi gde smo započeli školovanje, čak su i nastavnici govorili ruralnom verzijom srpskohrvatskoga jezika. Imao sam sreću da nam je učitelj, Milan Milić, takođe bio iz jezičke osnovice (Šapčanin), pa je taj početak protekao glatko.
Imao sam sreću (kad već spominjemo tu efemeriju) da završim Fakultet dramskih umetnosti i da radim ono za šta sam se i školovao. U tu sreću ubrajam i sledeći događaj. Tmurnih devedesetih pozvao me je naš tadašnji direktor, Đole (Ljubiša Đokić, jedan od najtalentovanijih glumaca dramskog amaterizma i one, velike zemlje) i rekao: “Doći će ti sutra jedan profesor s Više škole, bavi se lutkarstvom. Vidi šta hoće i preuzmi ako misliš da nešto može da se nešto uradi“. Moram da primetim, bez ikakve zlobe ili zadnje misli, da је u našem pozorištu velika scena bila dominantna. Imali smo mi i malu, eksperimentalnu, i omladinsku scenu, ali sve je to nekako bilo u senci prvog ansambla. Jednostavno, takvo vreme je bilo.
Sutradan je u moju kancelariju ušao tih, nenametljiv, skroman čovek. Predstavio se: “Ja sam Savo Džinkić. Vaš direktor mi je rekao da mogu s Vama da razgovaram o mojim idejama“. U nekoliko reči saznao sam da je izbeglica, magistar elektrotehnike, i da je ranije radio u Čačku. U taj grad je došao iz Tuzle i tamo je, pored profesure, vodio lutkarsku scenu. Meni su se odmah uključile lampice. Zašto? Mi, koji smo imali sreću da studiramo kod profesora Ujesa na FDU, znali smo u svako doba dana i noći da nabrojimo sva jugoslovenska profesionalna pozorišta, a bilo ih je 71. Obično publika nije znala (i tada je postojala medijska galama i zasićenost), da je Tuzla bila po svojim dometima četvrti pozorišni centar u zemlji! Ispred nekih većih gradova, stala je uz bok Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Brzo smo se razumeli, prešli na ti i dogovorili se šta da radimo.
Kažu da se čuda ne dešavaju, ali…Ovo se dogodilo! Savo je doneo lutke koje je sam napravio, uzeo nekoliko glumaca (rekao je pri tom – “Nema veze s koje su scene, omladinske ili velike, ovde će početi iznova sve“) i krenuo s probama. Naša kuća, Centar za kulturu, jedna je od retkih u zemlji koja ima arhitektonski projektovanu i napravljenu scenu za lutke. Ona se sastoji iz “ferzenka“, odnosno suturenske “rupe“ koja se posle predstave zatvara nekom vrstom “fijoka“ i može se koristiti kao univerzalna. Međutim, kada glumac koji stoji u njoj podigne lutku, ona je u visini središta sale, dakle, idealna za gledalište. Kada se posle priprema premijerno razvukla zavesa, počela je magija komada “Mačak u čizmama“. Gledali smo pozorište “ginjolki“ (lutke koje se, za razliku od marioneta, vode odozdo na posebnim nosačima). Sve je prštalo od efekata, radnje, dijaloga, svetla, kao da smo u Pragu ili u Sofiji! Ta predstava je odigrana preko 300 puta, što je svakako rekord u dramskom amaterizmu naše zemlje. Posle toga, kad god bismo imali redovne audicije, redovno sam naglašavao da će se oni, koji se jave za lutkarsku scenu, naigrati predstava i proputovati, što je za glumce amatere najveći doživljaj. Tako je i bilo. Predug je spisak mesta gde smo sve bili i nastupali.
Izvesno vreme smo, zahvaljujući mom prijatelju Miroslavu Miletiću, direktoru “Bambija“, nosili to ime i imali na raspolaganju besplatno kombi kad god je to potrebno, što je najveći problem u amaterskim pozorištima. Pri tom nam je dodelio moju nekadašnju učenicu i tada već koleginicu Moniku (tada Živojinović, sada Kuzmanović, a devojačko Novičić) sa zaduženjem da sve teče kako treba.
Moram da navedem i dve lične opaske jer one oslikavaju tog neobičnog čoveka. Najpre, u njegovo ime morao sam da učim druge glumce, pa i novinare, da se on zove Savo, a ne Sava, jer tamo odakle on dolazi Sava je žensko ime. Drugo, on je kao ratni zarobljenik razmenjen. Preživeo je onaj masakr u Dobrovoljačkoj ulici. Nikad ga o tome nismo pitali niti je on o tome pričao, ali bi se uvek trgao kada bi čuo neki jači zvuk. Kako je otišao iz naših života? Tiho, kako je i ušao. Otišao je u penziju, a onda ga je ubila samoća.
Pronašao sam jedan njegov intervju, pa neka bar tako Savo Džinkić još jednom oživi u našim uspomenama. Intervju je uradio Momčilo Veljković i ovde ga prenosim bez izmena, bez obzira što se neke stvari u njemu ponavljaju.
“Već 12 godina se aktivno bavim praktičnim problemima lutkarstva jer sam bio zadužen za pokretanje lutkarske scene. Naša kuća ima originalno, po arhitektonskom projektu izgradjeno lutkarsko pozorište i po tome smo jedni od retkih u našoj zemlji koji imaju pravu lutkarsku salu. Ferzenk je dubine dva metra i kada podignemo lutke one su u visini očiju publike. Inače, imamo i “terensku“ scenografiju od kutijastih cevi koja se lakom montažom pretvara u scenu-kutiju koja može svuda da radi – od učionice do golog, uličnog prostora.“
Naš reditelj i animator, mr Savo Džinkić, radi s lutkama koje se nose na uzdignutoj ruci, dok se drugom rukom pomoću žica vode njihove ruke. Veštiji glumac može i srednjim prstom da radi još i sa providnom strunom koja pokreće vilicu i simulira govor.
“Sve je počelo 1996. godine kada sam došao u Požarevac, a prva predstava je bila Mačak u čizmama, tekst sam ja adaptirao, režirao i napravio lutke za predstavu. Predstava Mačak u čizmama odigrana je preko 300 puta. A zašto baš lutka? Lutkom možeš pokazati mnoge stvari koje na živoj sceni ne možeš, jer deca kada gledaju lutke oni se poistovete sa njima i deca nikada kada gledaju živu predstavu nisu toliko zainteresovana kao kada gledaju lutkarsko pozorište. Deca strašno navijaju. Ima situacija kada deca počnu i da plaču i isprepadaju se, ali na kraju predstave uvek iznesemo lutke i pokažemo. Lutke pravim ja, a to sam naučio u amaterskom pozorištu u Tuzli od gospodina Ervina Pleše. Lutke se prave od sunđera, zatim se lutka sašije i lutka je tu. Do sada sam napravio preko 60 lutaka – kaže mr Savo Džinkić. Kroz lutkarsko pozorište do sada je prošlo preko 40 glumaca animatora. A da li je teže biti glumac koga tokom cele predstave publika ne vidi i koji animira lutku.
Ja glumim i u velikom pozorištu, a režirao sam i dečije predstave i mislim da je mnogo teže u lutkarskom pozorištu. Moraš voditi računa i o svom pokretu i kako se lutka kreće, mora se dvostruko voditi računa i daleko je teže nego raditi u klasičnom pozorištu, ali deca su najzahvalnija publika – kaže Džinkić.
Ukoliko do sada niste gledali lutkarsko pozorište dopustite svojoj deci da vas sledeći put povedu u pozorište, a možda će i vas uplašiti čarobnjak Mafrakan.“
Treba reći da naše pozorište nije odbacilo mogućnost igranja lutkarskih predstava. Bilo je pokušaja, ali to nije dugo trajalo. Razlog jeste jednostavan i pozorišno razumljiv: nije se pojavio drugi Savo Džinkić.
Možda će se jednog dana i pojaviti, da svojim entuzijazmom sve nas podseti da smo nekada bili deca i uživali oživljavajući lutke.
U sledećem nastavku: “Ko je glumac…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
