Posvećeno Miodragu Milanoviću Magi
U jednom od prvih tekstova na ovom blogu pisao sam o počecima pozorišta u Požarevcu. Ti počeci poklapali su se sa nastankom ove varoši. Pozorište i kultura su bili ti pokretači koji su od turske kasabe, sa nešto kaldrme i mnogo blata (ili prašine, zavisilo je od doba godine), počeli da stvaraju varoš, u onom smislu kakav danas podrazumevamo.
Pozorište je pokazalo da je feniks u pravom smislu reči. Mnogo puta je pokretano, a zatim bi zgasnulo, utihnulo – do sledeće prilike. Ta sledeća prilika bi bila pojava nekog novog enzutijaste, zanesenjaka i zaljubljenika koji je bio dovoljno hrabar (i luckast) da oko sebe okupi istomišljenike i ponovo počne da gura taj Sizifov kamen teatra. Posle mnogo uzleta i pauza, proputovanja diletantskih letećih družina koje bi nakratko uspalile žar pozorišta u našoj varoši, godine 1929. osnovano je Gradsko pozorište u Požarevcu. Radilo je do 1934. godine, a o tome kako je radilo i kakav je to zanos bio neka svedoče brojke: izvedeno je 160 premijera sa oko 900 predstava! Trupa je bila dobro ukomponovana, ali su se upravnici i rukovodstvo često menjali, pa se do prvog novembra 1934. godine, kada je pozorište likvidirano (kako piše tim rečima kod Bore Stojkovića) izmenjalo osam ljudi na tom najvažnijem, čelnom mestu. Za sve to vreme radila su radnička kulturno-umetnička društva koja su nedostatak uslova za rad i profesionalizma nadoknađivala entuzijazmom i verom u bolje dane, te pamtimo družine kao što su bile “Čiča Ilija“, “Vasa Pelagić“ i “Abrašević“.
Sledeći pokušaj bio je u prvim godinama oslobođenja, kada se lično Milivoje Živanović dohvatio posla da oživi pozorište, potpisujući dve predstave (“Koštanu“ i “Vodu sa planine“). Kada je Narodno pozorište dekretom ukinuto 1953. godine jer je nadležnost za rad profesionalnih pozorišta prešla sa republika na opštine, mnoge nisu mogle da podnesu materijalni, pa ni programski teret tog profesionalizma; nastala je praznina koja nije dugo trajala. Amateri se nisu povili i odustali usled nedostatka uslova za rad profesionalnog pozorišta, pa nastavljaju svoje delovanje kroz sekcije KUD “Kozica“, “Abrašević“, kroz “Eksperimentalno pozorište“, a najviše kroz “Mali teatar“ koji su proslavili Slobodan Stojanović i Mića Ilić. Centar svih tih zbivanja bio je Dom omladine (sada zgrada muzičke škole). Za one koji se pitaju šta je u tom Domu omladine (sada ga zovemo, po našem običaju – Stari dom omladine u Kneza Lazara) ranije bilo, evo i odgovora: reč je o zgradi Hipotekarne banke koja je posle rata prešla u državno vlasništvo i sve do prelaska i privremenog staništa u bioskopu “Kultura“ (Domu trgovačke omladine, sada Politehničkoj školi), pa prelaska u novu zgradu Doma omladine i pionira, to je bilo glavno mesto gde smo se okupljali.
Tada se pojavljuje čovek zbog koga pišem ovu priču. Izdanak Moravske pozorišne škole, učenik Ace Mitrovića i Vite Stefanovića, u našem gradu našao je sebe Miodrag Milanović – Maga. Odakle nadimak, ne znam, nikada ga nisam pitao, a proveli smo hiljade sati i dana zajedno. Počelo je sa “OLIPOM“ 1972. godine (omladinskim letnjim igrama), a onda smo se svi zapitali naglas: “Zašto ne bi ponovo počelo da radi pozorište“? Postojali su uslovi (kakvi – takvi), postojali su ljudi, dobra volja, ushićenje, sve ono što treba da mladi ljudi jurnu bez kočnica u nešto novo. U školama su, inače, bez prekida radile dramske sekcije, i to je bila naša glavna glumačka baza. To nešto novo nazvano je Gradsko amatersko pozorište Požarevac (GAP). Osamnaestog decemra 1972. godine, pre pola veka (!) opet je jedna generacija krenula da “otkrije Ameriku“ i pogura pomenuti kamen uzbrdo. Učinjeno je to u predstavi “Boing Boing“ (Komoli). Režiju i scenografiju potpisao je Maga, a u predstavi su igrali Blagoje Savović-Stiv, Dragana Damnjanović-Maca, Jadranka Dimitrijević, Mirjana i Živorad Đurić i Anđelka Petrović. Tehniku i ton vodio je Neša Minkek, a garderobu i revizitu Vera Milanović koju smo ceo život zvali Vera Magina. Umetnički i bračni par. Đura (Živorad Đurić, otac moje učenice Grete) izradio je scenske elemente i uredio pozornicu jer je bio već tada veoma poznat i cenjen araranžer.
Bila su to stvarno slavna i nezaboravna vremena. Ređale su se predstave, gostovanja, premijere. Osvajali smo pozorišni prostor svako na svoj način. Kada smo prešli u novu zgradu, GAP je imao već deset godina iskustva za sobom. Gradsko amatersko pozorište preimenovano je u Amatersko pozorište “Milivoje Živanović“, a ubrzo je vrlo ambiciozno odbačen atribut amatersko, pa je ostao naziv Pozorište “Milivoje Živanović“, obavezujući nas da težimo profesionalizmu. Mnogi od nas već su bili profesionalci, ali je onaj najvažniji, glavni deo trupe, glumci, uvek bio amaterski i to je davalo draž i pozorišnu nevinost ovom pokretu.
Šta se dogodilo s Magom? Svaka medalja ima i svoju tamniju stranu. Maga, koji je učinio kapitalnu stvar za pozorišni život našega kraja (smatra se da je on u operativnom smislu reči bio i najvažniji prilikom pokretanja FEDRASA što su mnogi kasnije potisnuli ili zaboravili), otišao je iz Centra za kulturu. Nije to bilo uz svečani ispraćaj i lepe reči, nažalost, već uz nesporazume sa tadašnjim rukovodstvom. Pozorišnu sreću potražio je u profesionalnim vodama jer je, radeći, diplomirao i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pamtim da je bio direktor u Zaječaru, Titovom Užicu (tada se tako zvalo), a stigli smo da sarađujemo dok je vodio “Mag teatar“, dovodeći sjajne predstave koje su bile pravo pokazno, školsko učilo za dolazeće generacije mladih. Kada odbijemo samo jedno slovo iz njegovog nadimka, dobijamo pravu njegovu suštinu – Miodrag Milanović Maga stvarno je bio (i ostao) mag pozorišta. I danas u našem pozorištu još uvek ima glumaca koji su prve svoje glumačke korake načinili pod presudnim i budnim okom Maga, odnosno Mage.
Pogledajte sada malo bolje ovu fotografiju. Ako koza laže – rog ne laže. Nije ona postavljena ovde zbog nostalgije ili sećanja na to vreme i te ljude, mada bi i to bilo sasvim dovoljno. Na delu je prava, istinska istorija. Ne ona koja se zasniva na varljivim sećanjima ili našim željama da nešto bude onako kako nije bilo. Na njoj se nalaze stvarni pioniri (jedan deo, naravno), pozorišta koje je pokrenuo Maga. Fotografiju je načinio moj školski drug Žića Životić, tada fotoamater (sada uvaženi arhitekta) u dvorištu starog Doma omladine u ulici Kneza Lazara br. 1, tu gde je sada bašta Muzičke škole. Reč je o pripremama za predstavu “Večiti studenti“. Ta predstava je prethodila zvanično prvoj odigranoj predstavi, i ne samo ona. Maga je sa nama pripremao i “Darinku iz Rajkovca“, pre nego što je “Boing Boing“ započeo svoje pozorišno traganje. Većina ljudi sa ove retke fotogafije su živi, mada je vrlo mali broj njih ostao u pozorištu. Na svu sreću, nije ih napustila ljubav prema ovoj efemernoj umetnosti, pa ih često viđamo kao naše redovne posetioce. Pokušaću da rekonstruišem, po sećanju, ove “kolektivne senke“, na svoj način velikane sećanja na naš GAP.
Gornji red, podignutih ruku, s leva na desno: Njule, donedavno aktivan glumac. Zvali smo ga Njule jer je imao govornu manu, ali je uvek bilo mesta za njega u teatru. Ne znam da li je živ. Do njega, ispod ruke, pokojni Goga, harmonikaš iz folklornog orkestra. U srednjem delu, svetle košulje i bluze, vlasnik fotogafije – Joca Stojković, kasnije službenik MUP i sjajan aforističar. Nažalost, nije više među nama. Do njega, sa cigaretom u levoj ruci, Rade Prvulović “Šiz“, kasnije afirmisani slikar, zadužen za scenografiju. Poslednji u gornjem redu je NN. Ko ga prepozna neka javi (nije Toško). Stoje u “srednjem“ redu, s leva na desno: okrenuta leđima, duge crne kose, Dragana Damnjanović – Maca. Sada živi, koliko znam, u Taormini, na Siciliji, sa večitim nestaškom Danilom Adamovićem – Dačom, pesnikom i slikarom. Do nje je Žika iz Kličevca. Jedini je napravio profesionalnu karijeru u pozorištu. Otišao je u Novi Sad, tamo završio (tada) Višu glumačku i otišao za Sombor. Do njega, u džemperu (češka se levom rukom) idejni tvorac i utemeljitelj pozorišta – Miodrag Milanović Maga. Do Mage je, u sredini, Sneža (udata u Nišu). Do nje je “mislilac“, podbočen levom rukom i zagledan u Magu – Blagoje Savović, zavani “Stiv“. Do Blagoja, prekrštenih ruku, nasmejan, Ljubiša Stokić, potonji profesor sociologije i uspešni vlasnik firme za dečju opremu. Do njega kleči izvesni Kostić iz Poljoprivredne škole. Sve njih, u beloj bluzi posmatra Dragojlica Jovanović – Daca, supruga Selimira Stankovića Piljeta, čoveka kakvog je svako pozorište moralo da ima. Kad god bismo otišli u neko novo pozorište na gostovanje, pitali bismo – “ko je kod vas Pilje?“. Kleče, odnosno sede: levo – nepoznati mladić. Ko ga prepozna, nek se javi. Do njega je čuveni “Mija – Ćata“. Igrao je kasnije u “Šumi“ Ostrovskog. Živi na brežanskom putu, preko pruge. Inače, moj prvi susret s Magom bio je u njegovom stilu – magičan. Okupio je talentovane recitatore i glumce iz gradskih sekcija kako bi započeo rad na predstavi-kolažu “Darinka iz Rajkovca“. Možda i nije bila ta predstava povod, ali ja sam tako zapamtio. Maga nas je u tada jedinoj sali starog Doma omladine dočekao na svoj način: svetla u sali su bila isključena, iza njega je bio jedan improvizovani reflektor koji je stvarao “kontraliht“,a na stolu je stajala osvetljena prava mađioničarska kugla koja je obećavala razna čuda. I to je bio Maga. Naš Maga. Naš mag…
Eto, iza jedne požutele, jedva sačuvane fotografije, naviru talasi sećanja na jedno vreme kada nam stvarno ništa nije bilo teško, kada su reči kao što su sujeta, taština, pakost ili zavist bile nepoznate među amaterima. Na delu su bile reči kao što su zanos, ljubav, drugarstvo, iskrenost. I magija, naravno. Magija pozorišta koju je u ovaj grad po ko zna koji put, sada trajno, doneo Miodrag Milanović Mag(a).
U sledećem nastavku: “Kolači od blata“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
