Požarevac za početnike (6)
Vratimo se našem gradu. On je nepresušna tema. Naravno da se sve oko nas menja i to je normalno. Nije normalno ako to ne primećujemo ili primetimo kasno, a najgore je kada kritikujemo bez osnova. Pre petnaestak godina rekonstruisana je jedna od najlepših ulica u gradu, Draže Markovića. Kažu da su tako rešili stručnjaci koji se bave pejzažnom arhitekturom i hortikulturom. Hm…Onda bi sada morali da sruše još ponešto. Ima po gradu mesta koje su stvarno ruglo. Pominje li to još neko? A drveće neumorno i strpljivo raste, pa će ona, “stara Draže Markovića“, biti samo još predmet retkih fotografija. Tako mu je to s gradovima. A kako je s majstorima? U tekstu “Zanati koji odumiru, zanatlije kojih više nema“ (https://poportal.rs/zanati-koji-odumiru-zanatlije-kojih-vise-nema/) bavio sam se izumiranjem zanata, njihovom neobičnom sudbinom i, pomalo, kompjuterom, koji je gotovo sav ručni rad poslao na rashod istorije. Nije samo on “kriv“ što nam je na taj način olakšao život. Mnogo toga u proizvodnji je pojevtinilo. Seća li se neko “pečurke“ za krpljenje čarapa? Kad ste poslednji put krpili čarape? Čemu, kada se godišnje u svetu proizvede oko šesnaest milijardi pari (!). Mnogi ih i ne peru, već ih bacaju. Druga vremena, drugi običaji. Možda je to i dobro, obratićemo više pažnje i posvetiti više vremena drugim stvarima. Pustite se niz reku vremena, ionako ne možete da je zaustavite. Možete samo da se sećate.
Onda, da se setimo i obratimo pažnju sada na to ko je sve rešavao varošanima požarevačkim neumitne, svakodnevne probleme. Kome smo se između dva velika rata javljali da nam popravi struju, zakrpi odelo ili sašije novo, otpuši cev, isprazni jamu…Interesatno, mogli ste za sve moguće aktivnosti da nađete majstora, makar bio jedan jedini. No, krenimo redom.
Napominjem, koliko god da to neverovatno izgleda, svi ovi podaci su tačni – naš grad (varoš, palanka, kasaba, kako ko misli o istoriji ovog mesta iz tog vemena), sa svojih desetak hiljada meštana, imao je ovakvo šarenilo.bogatstvo i ponudu majstora.
- Voskari i medeno kolačari; njih sedmorica.Uglavnom su svi imali radnje u centru grada. Konditorska industrija bila je u povoju, nečim se trebalo osladiti, a za sveće već znamo…
- Vunari. Bio je samo jedan.Na vuni, Engleska je, između ostalog, podigla imperiju i stvorila Australiju.
- Vunovlačara je bilo dvojica. Nešto stariji Požarevljani se sećaju da je krajem šezdesetih godina, na mestu gde je sada zanatski centar “Roleks“, bio jedan vunovlačar koji je po ceo dan obrađivao vunu, zajedno s kolegama, užarima koji su razvlačili konopce.
- Dimničara je bilo više (broj je nepoznat), a tu “brigadu“ predvodio je Aleksa Gojković. Grad nije imao centralno grejanje, pa je za njih bilo mnogo posla.
- Elektro-instalateri. U gradu s jednom centralom u Sinđelićevoj ulici njih je bilo dovoljno. Četvorica.
- Zidara (registrovanih) bilo je čak 16.
- Malo-zidari. Iskreno, ne znam čime se taj bavio, ali je red da spomenemo da je bio jedan jedini, izvesni Stanoje Stojadinović iz ulice Visoka br. 2.
- Instalatera vodovoda (pošto je i on bio u začetku, uglavnom su korišćeni bunari) bilo je dvojica.
- Instalater šmrkova bio je jedan. Reč je o tzv. Nortonovim pumpama. I sada se mogu ponegde sresti. Zamahnete nekoliko puta polugom da “povuče“ vodu i nešto peska i propere cev, i nalijete koliko vam treba.
- Bio je i jedan jorgandžija.
- Kačara je bilo četvrorica. Dobra kaca za kiseli kupus je bila neizostavni deo svake kuće.
- Jedna od najvećih grupa majstora bili su krojači. Šilo se, krojilo, odela su se naručivala, mnogo se i krpilo, došivalo, prepravljalo. Njih 18 bavilo se tim poslom!
- Ali ni to nije sve kad je ovaj zanat u pitanju. Krojača samo ženskog odela bilo je 15!
- Kovača je bilo poprilično. jer je osnovni vid transporta bio tegleća marva i konji, pa ih je bilo 11.
- U prevozu su najviše korišćena kola na vuču (“karuce“, čeze, fijakeri, sanke, špediteri) pa je i kolara bilo prilično – čak osam.
- Tri kamenoresca stizala su da podmire potrebe onih kojima ništa više nije bilo potrebno.
- Našao se tu i jedan knjigovezac.
- Kazandžije su bile tražene. Kazan je i danas dragocen ako ćete da spremite čvarke, mast, počnete sve ređi svinjokolj. Tada ih je bilo četvorica. Poslednji je prestao s radom u ulici Moše Pijade, prekoputa autobuske stanice, početkom sedamdesetih godina.
- Lončari su takođe bili cenjeni i bilo ih je četvorica. Kupiti dobar krčag, ćup ili saksiju, to je uvek bilo potrebno. Sad se sve to pravi od plastike, osim suvenira.
- Ko će da vam napravi oluk, popravi “iksnu“, napravi nastrešicu nego limari. Njih je bilo devet.
- Molera i farbara biće dok je sveta i veka. Nijedan kompjuter još nije naučio da drži šajbnu u ruci, zagovara domaćina, izlaže svoje poglede na svet i svakih pet minuta naručuje kafu. I na kraju urdi onako kako je on zamislio, a vas ostavi da dva dana perete i čistite za njim. Njih je bilo šest.
- Mesari i “koljači“. Dok je ljudi ješće se pa je i mesara bilo dovoljno – njih 11. Jedan doskorašnji požarevački mesar imao je reklamu “koljem po kućama“.
- Bila je i jedna modistkinja (retka pojava u palanci), pa da je spomenemo: Jelena Lecić, Cetinjska 1b.
- Jedan je bio i mehaničar opšte prakse, Jovan Hadžić u ulici Aleksandra Nikolajevića.
- Zato je obućara bilo mnogo. Krpilo se, pendžetiralo, a mnogi su znali i da naprave cipelu. Bilo ih je 18!
- Nešto manje je bilo opančara, njih 13.
- Kišobrane su opravljali oštrači, a njih je bilo dvojica.
- Dva papučara su za gospodu pravila ovaj neophodan deo kućne opreme.
- Preduzimači-graditelji već su bili viša liga. Od njih je zavisilo koje će majstore uzeti, kakav materijal odabrati i – koliko će ostati njima. Tim unosnim poslom bavilo se čak njih deset.
- Potkivača je, shodno velikom broju “korisnika“ bilo takođe deset.
- Samo jedan poslastičar radio je u gradu u kome je bilo nešto preko 80 kafana.
- Jedan je bio proizvođač hemikalija i đubriva.
- Sarači i sedlari su radili za gospodu. Bilo ih je trojica. Dobar kašiš, luksuzno sedlo, uvek su imali kupca.
- Toliko je bilo i staklorezaca.
- Stolara je bilo najviše. I danas, kad vam se brže-bolje razdrnda i rasklimata naširoko reklamirana tzv. PVC stolarija, setite se da je u našoj varošici 27 stolara pravilo prozore, vrata, nameštaj, i to najmanje koristeći eksere, već vešto, uz pomoć šablona, spajali i tutkalisali delove. I nije bilo promaje niti je vetar pomerao zavesu.
- Čak su i dva tucača kafe našli svoj posao u našoj varoši.
- Tu su bila i trojica trikotažera, najava dolazećih evropskih novotarija.
- Ćurčije su bile cenjene i bilo ih je sedmorica.
- Toliko je bilo i užara.
- Za ovako malo mesto, sedam fotografa bilo je sasvim dovoljno. Svi su oni od reda bili austrijski ili nemački đaci i istinski umetnici i zaljubljenici kojima je zanat omogućavao da se iskažu i kao umetnici.
- Hlebarnica je bilo čak 33!
- Časovničara četvorica. Sat jeste u to vreme bio pitanje prestiža i bogatstva.
- Najprljavijim poslom, čišćenjem septičkih jama, bavila su se samo dvojica, ali ih je bilo.
- Šećerdžija (iskreno, ne znam tačno šta su to oni radili) je bilo petorica.
- Jedan jedini šeširdžija. Nije ni čudo. Pored šajkača, ovoj novotariji trebalo je vremena da se ustali, a nije ni lako napraviti dobar šešir.
- Grad je imao i dve štamparije, jedan kamenolom i jednu pilanu.
- Sodadžije ste do skora (do pre tridesetak godina) mogli da vidite u Požarevcu. Tada, pred rat, bilo ih je pet.
- Radila su (za njih je uvek bilo posla) i dva “Topalovića“ – Branislav Šuhart i Đura Živojinović, oba na trgu kraljice Marije. Da ne lutaju ljudi previše.
Ali, ni to nije sve. Srez požarevački imao je ukupno, s gradom, 35 naselja. Nisu svi mogli svaki dan, ili kad ih muka natera, da prežu čeze i krenu u grad da traže majstora, pogotovo ne kad zaveje. U 34 naselja bilo je čak 183 zanatske radnje. Najviše je bilo kovača (39) i stolara (37). Hlebara je bilo samo dvojica jer su svi mesili za sebe, a našao se čak i jedan likerdžija. Profil ostalih zanata bio je praktično isti kao u varoši. Ponuda je nepogrešivo govorila o potražnji. Kao i danas, kao i oduvek.
Eto, sigurno sam nešto i propustio. Nisam spomenuo narodne lekare koji su nameštali iščašene udove, ali ni vračare; i one su ozbiljno shvatane, mada su gonjene. Danas, kada brojimo već 57. godinu kada su službeno, u organizaciji države, počeli da odlaze ljudi u inostranstvo na rad, situacija se nije mnogo promenila. Svako ko je mogao nešto svojim rukama da uradi, dobro je prošao. Mogao je da stavi skupi pasoš u džep, s rukama u džepovima da uđe u neku firmu i pita – da li vam treba keramičar? Ili bravar, stolar, električar… Posle deset minuta probnog rada bio bi primljen. Tako je i danas. Ležeći na VMA, gledao sam kako svaka druga sestra sa sobom nosi rečnik nemačkog. Za ubadanje injekcije i previjanje ne treba vam jezik. A i on se nauči.
Ako mislite da me pitate šta će biti s majstorima i zanatima, da li će sve biti za jednokratnu upotrebu (kao recimo televizori danas), onda vas molim da me pitate nešto lakše…Na ovo pitanje ni Žil Vern ne bi mogao da vam odgovori.
U sledećem nastavku: “Malo dalje od centra varoši…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
