Mali i njegovo pleme
“Živi brzo, umri mlad i budi lep leš…“
Kao i mnoge druge i ova priča o našem gradu napisana je, dobrim delom, rukom duhova. Neka mesta i mnogi ljudi više ne postoje, osim u našim varljivim uspomenama. Dok se te uspomene sasvim ne iskvare i postanu neupotrebljive, da ih zapišem – zlu ne trebalo.
Naša varoš je na neki divan način krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih, bila još uvek patrijarhalna, gotovo malograđanska. Bez obzira na to što smo se tek navikavali na novogradnju (prvi lift u staroj palati “Morava“ koja se nalazi do direkcije “Toplifikacije“), na beton, asfalt, neon, neke stvari ipak još nisu dopirale do nas. Recimo, da je neko tada upotrebio izraze kao što su narkos, džoint, diler, ejdž, belo,vutra, uradio se, itd, mi ne bismo imali pojma o čemu on to priča. To kod nas još nije stiglo u tom obliku. Uostalom, cela Jugoslavija je na taj srećan način bila zaostala. Sećam se da se prvi slučaj side (AIDS) pojavio u (tada) Titovom Užicu 1985. godine. Tu smo, na svu sreću, kaskali za svetom.
Ali…U jednom od ulaza u Tabačnici (tada ulica Borisa Kidriča), pored kafane “Dva bela goluba“ ( kratko vreme je tu bila samousluga, a sada je tu, naravno, banka), tamo gde su se okupljali lokalni hipici-domoroci, nalazila se svojevrsna psihodelična galerija. Na, nekada lepim i sjajnim, mermernim pločama bilo je flomasterima iscrtano i ispisano sve i svašta. Svašta se, inače, u tim ulazima i dešavalo kada je reč o najpristupačnijoj zabavi za pripadnike različitih polova, ali to je druga priča.
Ponekad sam tu svraćao da vidim šta su to novo Mali i njegovo “pleme“ izmislili i dopisali.
Sećate li se Malog? Smešan nadimak za tipa koji je bio izrazito visok i još izrazitije mršav lokalni hipik, česta meta milicajaca i nadobudnih građana. Bio je dobroćudan, delovao je uspavano, a bio je vrlo brz, dugoruk i mogao je mnoge izvikane lokalne siledžije da složi u sekundi na zemlju; nije to radio, osim ako se neko naivan i neupućen ne prevari da ga provocira. Nisu ga dirali, a ni on nije dirao njih. Njemu je bilo dovoljno njegovo okruženje. Kakvo je ono bilo pa su ih smatrali “plemenom“? Malog je pratila grupica njegovih poštovalaca. Nisu oni bili obožavaoci (samo se Bog obožava, naravno); oni su bili njegovi drugovi i – njegovi zavisnici, hteli oni to da priznaju ili ne. Mi, ostali, kojima je najdalji izlet u ‘onostrano’ bilo staromodno, klasično napijanje u parku ili na nekom rođendanu (sa obaveznim povraćanjem onih neiskusnih), nismo im bili društvo, ali nismo ih ni dirali. Bilo je mesta za sve. Viđali smo ih pred “Mlečnjakom“, u parku ili ponekad na Stadionu malih sportova, a uveče su bili po ulazima Tabačnice. No, nisu mogli da budu bezimeni.
Tu ekipu smo zvali “optalidonci“. Sećate li se tableta za glavu “Optalidon“? Posle aspirina i plivadona, “Optalidon“ je bio čudo u apotekama jer je kao rukom odnosio glavobolju. Međutim, vrlo brzo se otkrilo šta može da donese! Ovi momci su nekako saznali kako mogu jevtino da se “drogiraju“: u flašu piva bilo je dovoljno ubaciti dve-tri tablete “Optalidona“ i – adio pameti…Kada je “Optalidon“ povučen iz prodaje, za takvo drogiranje pivo nije bilo dovoljno. Mali je uvek remarkovski pribrano govorio da se posle rakije obično trezni pivom. Sledeće sredstvo koje su otkrili bio je čuveni lepak “Tigar“ u kilogramskim kutijama. Bio je čak i “junak“ filma (rekvizita), u “Nacionalnoj klasi“. Kako je to funkcionisalo? Otvorena kutija stavi se u kesu, kesa se navuče na glavu da bi što više isparenja stiglo u pluća i onda se svašta moglo dogoditi. I događalo se…Poneko je završio s tom kesom na glavi, a mnogima je hitna pomoć morala nitro razređivačem da je skida. Ostali, uverzirani, ujutru bi bili zaticani obeznanjeni na nekoj klupi u parku ili gde već…privremeno blaženi.
U spomenutom ulazu ispod žvrljotine – grafita “Svi smo mi mrtvi samo nas redom sahranjuju“ potpisao se izvesni Lonely Wolf. Takvih usamljenih vukova (drugo ime za smotane tipove koji nisu umeli da dođu do devojke) bilo je prilično. Pošto sam i ja dete grafita, nosio sam sa sobom uvek flomaster – marker i ispravio sam ime autora. Umesto prcrtanog “usamljenog vuka“ sada je pisalo ime pravog autora – Iva Andrića. Na sredini hodnika stajalo je malo remek-delo za lokalne uslove: improvizacija koja je trebalo da predstavlja metalizirani porše sa tršavim vozačem iz čijih je usta izlazio “oblačić“ na kome je pisalo – “live a fest, die young and be a nice body“. Hm…Netačno i nepismeno, dobro se toga sećam. Hipici su ovu izreku pripisali čoveku koji je nije sastavio, a nikada im nije ni pripadao. Tačno je da je tako živeo, tako i završio (osim lepog leša). Raskomadan u smrskanom poršeu. Džems Din nikada nije ni u jednom filmu, a prijatelji kažu, ni u životu, upotrebio tu rečenicu, pa ipak su mu tako naslovili biografiju. Taj naslov pojavljuje se i u više drugih umetničkih dela, ali definitivno nije njegov. Nekome je bilo privlačno da njegov stil života poveže s ovom izrekom.
Sada, sa internetom, sve je lakše. Postoji sajt Quote Investigator koji se bavi time da ustanovi ko je sve i u kojim oblicima upotrebio ovu frazu koja na engleskom ovako izgleda: “Live Fast, Die Young, Leave a Good-Looking Corpse“. Međutim, mi smo se tada oslanjali na knjige. Zvuči današnjim copy/paste generacijama neverovatno, ali pre interneta postojale su knjige i mi smo se takmičili ko će ih više imati (kupiti, pročitati, itd).
U jednoj od njih spominje se Amadeo Modiljani. Amadeo – onaj koji voli Boga. Voleo je Bog i njega, tako i toliko da mu je dao talenat, dostupan malom broju ljudi. Bavio se najpre skulpturom pa je, pod uticajem crnačke narodne vajarske veštine, slikao tipične, nezaboravne aktove i portrete mladih žena; iskošene, izdužene, izopačene (kako, ponekad, umeju da budu); Pariz, tačnije Monparnas, imao je i ranije svoje junake, boeme, heroje i tragičare, ali ovakav meteor nije često preletao iznad grada svetlosti. Obasjavao je sve oko sebe, stizao u svaki bistro i na svaku mansardu. Postao je inspiracija hiljadama drugih slikara. Jednom je, u probranom društvu željnom njegovog prisustva, izgovorio rečenicu koja je kasnije postala slavna – iz tuđih usta. Tako bar tvrde brojni slikari koje sam sreo. Njima bar nije stran način života bitno drugačiji od ostalih ljudi. Znajući biografiju Modiljanija, ova izreka njemu bolje stoji. Bilo je to u jednoj od brojnih, ljupkih kafana slikarske četvrti, tamo gde se živi od danas do sutra i gde su takve misli moguće.
Amadeo je stigao je do 36. lista u životnom kalendaru, kao i njegova istomišljenica Milena Pavlović Barilli. Dotakao je godine kada dečaci postaju patinirani i počinju da sakupljaju kamičke sa svojih staza. Susreo se sa “žutom damom“, tuberkolozom, koja ga je odvela u najlepšim godinama.
O čemu smo ono, beše, počeli? O grafitu? Sada se u te ulaze može ući samo uz pomoć interfona. Onaj grafit, odnosno njegovo autorstvo nisam ispravio. Dobro se toga sećam. A i čemu? Ko god da ga je izgovorio, tačno je znao na šta je mislio i ko bi mogao u tom pohodu da ga sledi. Ostalo su sve, kako rekoh, uspomene koje umeju da se iskvare jer im, kad-tad, istekne rok upotrebe. Zato bolje da ostanu zapisane, kao ova.
U sledećem nastavku: “Svilen konac“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
