Požarevac za početnike (7)
Bez obzira na to što je požarevački srez između dva rata zajedno s okolnim seoskim naseljima imao relativno mali broj stanovnika (oko 16.000), i naša varoš je imala svoju bližu i blisku okolinu, da ne kažem predgrađe. Išlo se na izlete, šetalo, provodilo lepo vreme. Takvih mesta nije bilo mnogo, što nije ni čudo. Požarevac je dobrim delom (pogotovo u malama kao što su Brdnja ili Burjanska), bio praktično mešovito naselje. Čak i sredinom šezdesetih godina XX veka Burjan je imao, pored salaša na mestu prvobitnog sela Burjan, dvorišta tipična za selo – sa ambarima, ekonomskim delom za stoku ili sitnu živinu, itd. Grabio se svaki trenutak da se nešto uradi, pa nije baš bilo vremena (a kod mnogih ni potrebe) da krenu negde na izlet jer su mnogi imali i salaše i vinograde, a oni, kao što znamo, traže slugu.
Do danas je većina tih mesta ostala aktuelna, samo što su se na svoj način razvijala. Krenimo od popularnog Ljubičeva, koje je relativno nedavno postalo gradska mesna zajednica. Na južnoj strani varoši, na putu prema Osipaonici i Miloševom drumu, nalazilo državno dobro i ergela Ljubičevo. Tada je imala oko 280 hektara zemlje koja je obezbeđivala hranu i dodatne prihode, a ergela je služila za odgoj prvoklasnih pasmina konja, ali i goveda. Pošto su konji i goveda bili i radna snaga, i prevozno sredstvo, nije bilo nikakvo čudo da je ergela bila masovna. Štaviše, imala je i izvanredna takmičarska grla, planski nabavljana i ukrštana. Kada je počeo rat Nemci su nepogrešivo odabrali najbolje, a u ergeli je ostalo i kraj rata dočekalo svega oko 80 grla. Ljubičevo je imalo i svoje železničko stajalište (formalno – postaju). Mlađima sada deluje neobično, ali do našeg glavnog grada nekada se redovno i čestim polascima stizalo i vozom do glavnog grada. Koga ne mrzi, neka prošeta do prostora na kome se do pre godinu (dve?) dana održavao Majski uranak, pa neka vidi na šta liči taj prostor sada. Isto važi i za Moravsku lagunu.
Na tom stajalištu zaustavljao se redovno voz. On je decenijama imao svoje pravilo vezano za Veliku Moravu, verovatno drugo najpopularnije mesto (za vreme leta svakako i prvo). Voz je redovno stajao i na mostu da iskrca ili ukrca izletnike. Pisao sam o toj bivšoj reci koja sada nosi simbolični naziv “Velika“, pa da se ne ponavljam. Sve do sredine sedamdesetih u njoj ste smeli bezbedno da se osvežite. Sada je Velika Morava postala velika kloaka centralne Srbije i kupati se u njoj leti (kada možete i da je pregazite kao potok) nije više rizik, već siguran put da se zarazite. Imala je uređenu plažu, čak i svlačionice.
Čačalica je priča za sebe. Danas, verovatno, najpopularnije šetalište (odavno u širem centru grada), nije uvek takva bila. Štaviše, na njenoj severozapadnoj strani bilo je veoma popularno mesto “Tulba“ na kojoj se danas nalazi jedan restoran. Možda vam ovo deluje kao bajka, ali na tom izletištu opština požarevačka uredila je igralište za decu (danas se to zove mobilijar, čemu?). Ali, ni tu nije kraj iznenađenjima. Izvesno vreme, takođe sredstvima opštine, otvoren je zoopark, odnosno vrt! Nekom prilikom ću se time zabaviti, jer siguran sam da naš Arhiv poseduje fotografije. Eto, nećete verovati, naša varoš je imala i zoološki vrt. Sa Čačalicom kakvu danas znamo nije bilo oduvek tako. Na njoj se (iz pravca železničke pruge uskog koloseka Požarevac-Petrovac-Gornjak, desno od donjeg ulaza) nalazilo strelište obližnje kasarne koje se pružalo, kako bi to vojnici rekli, “na rednom broju jedan“, do mostića. Ostali deo je bila gotovo džungla u koju, zbog zmija i insekata, ali i divljih životinja, građani nisu zalazili ni danju. Kako je Čačalica postala ovo što je sada znamo, ali da podsetimo: prvih meseci okupacije ustanici su napadali i uznemiravali okupatore i krili se u gustoj šumi, pa su Nemci rešili da sve drveće poseku. Čačalica je bila gola, bez drveća. Tek posle rata počelo je pošumljavanje o čemu ste mogli pročitati u tekstu “Bucić, naš nasušni…“.
Išlo se i na Dunav, jer je grad sa Dubravicom spajala pruga. Oni uporniji su voleli da se spuste jugoistočnom padinom Ciglanskog brda do Mininih voda koje su tada smatrane trnjanskim atarom. Dugo sam bio u dilemi da li se to mesto zove Miline ili Minine vode. Dilema se najlakše razreši pretragom po knjigama u kojima je zabeleženo upravo to mesto nazvano po Svetom Mini. Smatralo se da je ta voda lekovita jer pomaže problemima vida i žuči. Da li je to stvarno tako ili ne, možda može potvrditi neka studija, ako se neko time bavio. Svakako, one, Minine vode i danas su rado posećeno mesto za one koji stignu do “gornje kapije“ Čačalice, a imaju kondicije da nastave dalje.
Za pecaroše i lovce Požarevac je uvek bio zahvalno mesto. Na tri reke (a tu su i Mogila i Dunavac koji takođe imaju svoju specifičnu istoriju) pecaroši su mogli da nađu mir, a ni lovci nisu imali težak posao jer je divljači bilo u izobilju.
Mora se spomenuti još jedno mesto u blizini varoši: nije izletište, ali zahvaljujući njemu, Požarevac je ušao u sve svetske enciklopedije. Reč je o Požarevačkom miru, potpisanom 1718. godine. Požarevac je potpao pod austrijsku okupaciju, da bi ga 1739. godine opet osvojili Turci, što je posebna priča. Prema nekim izvorima, Austrijanci su se lošije ponašali prema Srbima nego naši vekovni okupatori. U svetskim razmerama on svakako nije među najvećim događajima, ali je bitno uticao na istoriju Srbije, značajno komplikujući njenu upornu borbu za slobodu i nezavisnost. Oko tri kilometra severno od grada, u blizini tunela “Sopot“ obavljen je ovaj čin. Zašto je ovo mesto ostalo neobeleženo, već je na Tulbi podignut odgovarajući kompleks, veoma slikovit i impresivan, sigurno može biti predmet posebne teme.
Požarevcu je bilo suđeno da se širi jer je bio veoma primamljiv za došljake iz Negotinske krajine i sa oboda Kosova (posebno Podujeva i Vučitrna). Međutim, i država se postarala da se varoš proširi tako što je u njega smestila dva velika zatvora, o čemu sam pisao u tekstu “Požarevac, doživotna uspomena“. Ženski zatvor se sada nalazi “na korak“ od centra grada, ali muški zatvor je bio (i ostao) grad u gradu, sa svojim prostorijama, ekonomijom, radionicama, itd. Štaviše, oko njega je niklo pravo naselje koje ima svoj prigradski život, a putne table Požarevac i Zabela (inače su bile odmaknute samo desetak metara), odavno su uklonjene.
Ono što je sada lako dostupno i praktično je deo požarevačkog areala, sada kada možemo da “skoknemo“ automobilom, tada se nisu nalazila na spisku požarevačkih izletnika. “Dunavski dragulj“, Beli Bagrem, Vinci, niz vikendica na Starom salakovačkom putu…Posle rata Požarevac je naglo počeo da se širi, pa su nikla i dva velika gradska naselja “Neimar“ i “Busije“, što zaslužuje posebnu priču.
U sledećem nastavku: “Ko je ko u Požarevcu“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Za ilustraciju je korišćena jedna od prvih fotografija varoši.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
