Balkansko poluostrvo jedno je od najvećih na svetu. Naši susedi i nekadašnja braća, Hrvati, vrlo nerado priznaju da je ono poluostrvo, obrazlažući to time da njihovi geografi u morfološkom smislu Balkansko ostrvo ne smatraju poluotokom. Razumemo i njihove motive; njima vrlo teško pada to što treba da budu na istom geografsko-političkom području koje lingvisti nazivaju južnoslovenskim jezičkim prostorom. Od ušća Dunava u Crno more, do Odese, pa do Tršćanskog zaliva, sa granicama prema Srednjoj Evropi koje čine Dunav, Sava, Drava – sve je to Balkan, svidelo se to nekome ili ne. Nemci su to još jednostavnije definisali: gornja granica Balkana je linija Trst – Odesa i schluss! Pošto nam oni više od dva veka kroje sudbinu, skrojili su nam i granice.
Dotadašnji gospodari, Turci, reč Balkan koristili su da označe ‘venac šumovitih planina’, a na bugarskom (pri čemu se Bugari uopšte ne traumiraju što pripadaju Balkanu), to znači ‘planina’. Tako se i zove planina koja kod nas nosi naziv Stara planina. Tradicionalni etimolozi smatraju da je reč stigla iz persijskog (kao mnoge druge). To je reč balk – močvara, a Turci su joj dali sufiks –an, pa to znači močvarna šuma. Pojavljuje se i izraz Balā-Khāna takođe iz persijskog, koji znači velika, visoka kuća. Sloveni, kojih ovde ima najviše, ovu planinu su zvali Matorni gori, a najređe se sreće turski toponim Kodžabalkan.
No, hajde da se vratimo na početak priče. Hrvati nerado spominju Balkan, osim kad moraju; za Slovence možemo sa sigurnošću reći šta misle o Balkanu, pošto oni nikada nisu bili pod Osmanskim carstvom. Oni sebe smatraju delom Srednje Evrope (Mitteleuropa) a Balkan je za njih nešto što je jugoistočno. Ni mi baš nismo cvećke kada koristimo odrednicu Balkan i Balkanac. One su kod nas odavno postale sinonim za nešto neuređeno, poludivlje, gotovo primitivno.
Znači tako?! E, nije tako! I Evopa ima svoje vrednosti (mnoge su i prenaglašene). Ove naše, balkanske, nisu prenaglašene, naprotiv. Često se, kad god je to moguće, zaboravljaju ili umanjuju. Otvorimo vrata istorije – tamo je sve lepo poređano kao na izložbi. Evo imena kojih se ne bi postidela ni neka druga, razvijenija planeta, da krenem maksimalistički s poređenjima.
Da li je u istoriji ratovanja postojao veći vojskovođa od Aleksandra Velikog Makedonskog? Smatra se da je on postavio obrazac mnogih vojnih veština i zaustavio Persiju na granicama Evrope. Mnogi imperatori su nosili atribut veliki, a njemu je to zaista pristajalo. U senci varvarskih plemena i vizantijskih imperatora nepravedno stoji car Dušan Silni, najmoćniji vladar srednjevekovne Srbije, diplomata, pravnik. Kemal Ataturk, rođen u Solunu, zalazeće Otomansko carstvo pretvorio je u evropejsku tvorevinu, odbacujući petrifikovane kanone na način kakav je malo državnika u istoriji smelo i moglo da učini.
U velikane svetske nauke svakako spadaju Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Ruđer Bošković, Milutin Milanković, Jovan Cvijić, Mohorovičić, Koanda…Lako ćemo se u to uveriti. Dovoljno je samo da iz nauke izbrišemo njihove pronalaske i da shvatimo koliko bi se razvoj čovečanstva usporio.
Sve je to izvanredno. No, setimo se ljudi koji su na sebi imali samo suknenu tkaninu umesto odeće, živeli najduže četrdesetak godina, a svojim promišljanjem postavili istinske temelje pametnijeg dela čovečanstva. Uhvatite se za bilo koju sociološku, kulturološku, ekonomsku ili vojnu teoriju, krenite kroz narodne mudrosti i izreke; zaronite u psihologiju i logiku, matematiku, astronomiju, pa i mitologiju… Svuda ćete naići na misli Sokrata, Platona, Aristotela, Pitagore, sedam grčkih mudraca. Sve ono bez čega se današnja misao ne može ni započeti utemeljeno je u njihovim filosofemama. Naravno, tu su i imena uz koje stoji titula lucerna teatra – baklja pozorišta: Eshil, Sofokle, Euripid, Aristofan, Meander. Sve današnje drame zasnovane su na obrascima koji su tada postavljeni.
Da navedem i ono što su svi studenti FDU polažući ispit kod Alojza Ujesa morali da znaju. Bora Glišić je u svojoj nevelikoj knjizi “Pozorište“ napisao da su u manastiru Sv. Đorđa u Starom Nagoričanu pronađene freske svetaca u antičkim odorama, hitonima, kakve su nosili glumci iz osvita pozorišne galaksije; da se nije dogodila kalvarija s Turcima upravo na Balkanu bi sinula renesansa i to pre nego u Evropi.
Sve to je nastalo na brdovitom Balkanu. I šta kažu – Balkanci? Da, Balkanci. Rod od davnina, koreni civilizacije. To smo mi. Što to ponekad zaboravimo, to je druga priča.
U sledećem nastavku: “Buntovnici s razlogom“.
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
