Kratka istorija diskoteka u Požarevcu
Prilikom pisanja ovog teksta konsultovao sam brojne savremenike i učesnike događaja o kojima pišem, pa mi je to pomoglo da koliko-toliko stvorim jasniju sliku koju ćemo zajedno lakše dopuniti. Posle diplomskog rada mog učenika Nebojše Petkovića (“Rok grupe i diskoteke u Požarevcu od šezdesetih do osamdesetih godina“), ovo je prvi celovit tekst koji se bavi istorijatom te popularne zabave u našem gradu. Tada (1992), teze koje sam sačuvao bile su vrlo pouzdane, pa se može s relativnom sigurnošću reći da je period do te godine verno obrađen, uz mogućnost da je nešto promaklo jer je korišćena metoda intervjua (razgovori, sećanja). Siguran sam da svaki od spomenutih aktera ove crtice ima svoju, mnogo širu verziju, što bi moglo da bude i početak jednog lepog zbornika, pa neka ovaj tekst bude povod za to.
Bio sam savremenik ovoga o čemu pišem, ali to ne znači da se baš svega sećam, ili da je ovaj tekst enciklopedijska beleška bez prigovora. Svi koji se dosete nečega, mogu da na moj mejl pošalju svoja sećanja, pa ćemo zajedno napisati istoriju naših diskoteka. Ako nekoga nisam spomenuo, molim da se to ne uzme za zlo, već pripiše zaboravu i želji da se nešto sačuva od njega. Оva priča, koliko god da je dopunjavam, uvek će biti predmet primedbi, dopisivanja i naknadnog prisećanja, što je normalno, jer je reč o oblasti o kojoj, praktično, svedoče najviše sećanja, a ona znaju da budu vrlo subjektivna.
Ovaj tekst ne bi bio napisan da u Požarevcu nisu živeli strasni diskofili, ljudi čije su fonoteke bile iznenađujuće bogate i raznolike. Uzimajući u obzir na koliko komplikovanih (i skupih) načina se moglo doći do originala, to je stvarno bilo podvig. Pri tom treba obratiti pažnju na to da smo mi bili izbirljivi: nije bilo isto imati album Stivija Vondera “Tallking Book“ u originalu ili u licenci, mada su mašine za proizvodnju bile iste. Kod nas su licence stizale osetno kasnije, a to je značilo da niste u toku. To je, svakako, bilo i stvar prestiža. A taj prestiž gradili su mnogi: Nidža Dimitrijević, nastavnik matematike i talentovani rukometni golman, dr Duca Blagojević, čiju su fonoteku samo probrani mogli da vide, Miroslav Stanisavljević (rano penzionisani podoficir), Srba Stojanović, cenjeni džezer i advokat, roker i diskofil “Šuca“, Dejan Savić i cela ekipa oko “Đovanija“ (Đorđe Todorović, Steva Milosavljević, Neša Todorović), Buca Simonović, Aleksandar Lakić-Laka, Miša Smuđ, kostolačka ekipa sa Miškecom, Karanom, Nešom Malijevićem, Mijom (oni su i sami za sebe pravili pojačala), Omer; posebno bih izdvojio Vojkana Mirkovića (živeo je u ulici Kneza Lazara, a život je prerano okončao samoubistvom). Pored toga, tu je sredinom sedamdesetih bio i Radio Požarevac koji je imao vrlo bogatu fonoteku, jer su sve diskografske kuće bile obavezne da primerke novih ploča šalju svim radio-stanicama. Eto, počeo sam neoprezno da nabrajam, pa da se na vreme zaustavim, jer ću nekog sigurno preskočiti. Zaborav čini svoje, pa pozivam još jednom sve koji se ovoga sećaju, da se priključe istraživanju. Naveo sam samo one, najpoznatije kolekcionare jer su svi tada imali manje-više solidne fonoteke.
Imao sam sreću da odrastam uz odličnu pop i rok muziku. Krajem šezdesetih i sve do osamdesetih u tom žanru stvoreno je sve što se moglo stvoriti i što se danas samo obrađuje. Grupe koje su tada delovale stvarno zaslužuju status kulta i legendi (za razliku od danas, kada se sve i svašta, posle dve pojave u javnosti, naziva kultnim). “Rolling Stones“, “Beatles“, ‘Zeppelin“, “Deep Purple“, “Jetro Tull“, “Chicago“, “Animals“, “Cream“, “The Who“, “Yes“, “Jefferson Airiplane“, “Caned Heat“, “Styx“, “Kinks“, “Manfred man“, “Doors“, “ELO“, “Queen“, “ZZ top“, “Geenesis“, “CCR“, itd, itd. Uporedo s ovim grupama stasavala su vanserijska imena – Klepton, Hendriks, Blekmur, Bardon, Koker, Dženis, Galager, Pejdž, Elvis, Džef Bek, braća Alman…Sada to zvuči kao naučna fantastika, ali tako je stvarno bilo, a ovo što sam naveo, samo je najuži spisak “na prvo sećanje“. Uporedo sa “živim svirkama“, albumima i turnejama, počele su stidljivo da, iz polutame klubova, izranjaju i diskoteke. Krenulo se od rođendana i “žurki“ gde je glavni bio onaj koji bi doneo hrpu singlica. Pri tom se Momo Kapor duhovito pitao – “zašto se večernje sedeljke zovu žurke, kada je žur na francuskom – dan?“. Najpre skromno, sredinom šezdesetih, a onda, krajem sedamdesetih eksplodiraju i kreću u orbitu, često zasenjujući i gigante, rok grupe. Šta se to dogodilo? Počelo je od jevtine zabave (kada već ne možemo da gledamo i slušamo velikane), tako što su po mesnim zajednicama, domovima omladine i kulture, školskim klubovima ili učionicama, vikendom lokalni entuzijasti iz svojih, sve bogatijih fonoteka, puštali muziku. Najpre se slušalo, a zatim se društvo ohrabrilo i da igra…Posle je sve bilo lako. Onda je došlo do pojevtinjenja i izvanredne ponude disko opreme i krenula je euforija. Lajt šou (stroboskopi, spotlajt reflektori, one čarobne kugle s ogledalcima, itd, itd), fantastični gramofoni i miksete, zvučnici i pojačala pristupačnih dimenzija i snage, helikopteri, dim mašine, bacači konfeta, blek lajt…
Sve bi to ostalo u prodavnicama da nije bilo izvanrednih disko autora i grupa: Abba, Lips Incorporation, KC and the Sunshine Band, The Jacksons, The Village People, The Bee Gees, Hot Chocholate, Boney M, Gloria Gaynor, Pointers Sisters, Vilage people, Donna Summer, Anita Ward. Spisak je poduži, a svima je bilo zajedničko: harali su svetskim i lokalnim diskotekama. Od diskoteka “Loft“ i “Studio 54“, u Njujorku, preko minhenske “Podmornice“, beogradskog “Cepelina“, hitovi su brzo stizali i u naše palanke. Rokeri su, zatečeni i začuđeni, odlazili u diskoteke koje su s lakoćom prodavale po hiljadu do dve hiljade ulaznica za jedno veče…a naša “Riblja čorba“ uspela je da na stadionu malih sportova, u doba svoje najveće slave, proda nešto preko hiljadu ulaznica i da posle pauzira s gostovanjem bar godinu dana…Da li treba da posećam na hitove kao što su “Fly, Robin, fly“, “Dancing queen“, “I feel love“, “YMCA“, “Ring My Bell“, “Stayin’ Alive“, “Funkytown“, “I Will Survive”, “Hot stuff“, “You Should Be Dancing” i naravno, najveći disko hit svih vremena – “That’s the Way“?
U naš mali grad najpre je svetlost R&R i zavodljivi sjaj vinila doneo čuveni Radio Luksemburg, a zatim i izvanredni voditelji na beogradskim radio-stanicama. Emisije “Sastanak u devet i pet“, “Program vodli Zoran Modli“, “Veče uz radio“ pravog misionara Nikole Karaklajića, “Diskomer“ Slobe Konjovića, “Minimaks“, to su bili naši univerziteti. Ploče su u našem gradu kupovane u prodavnicama elektroopreme ili u knjižarama. Najpopularnije su bile prodavnica kod pasaža u Tabačnici (do mlečnog restorana) i kod Kače (nekada “Nolit“). Oni s dobrim prihodima originale su kupovali u komisionima po Beogradu ili u glavnoj prodavnici PGP u Makedonskoj ulici, gde se u jednom delu prodavnice moglo doći do vrlo skupih originala. Naravno, oni najsrećniji dobijali su ploče od svojih rođaka iz inostranstva. Kad smo već kod ploča, da spomenemo da je prvu ploču u SFRJ snimio “Jugoton“ još 1947. godine, a po pravilu prodavalo se mnogo više ploča nego što je bilo gramofona. Inače, prvu autorsku rokersku ploču snimila je 1968. godine grupa “220“, a “Džuboks“ je bio nedeljnik koji se prodavao još pre nego što bi stigao na kioske.
No, vratimo se našim počecima. U starom Domu omladine već krajem šezdesetih bilo je tesno. Vežbali su folkorci, radio je dramski studio Miće Ilića i Slobe Stojanovića (“Dramska eksperimenalna scena“- Klub studenata), mi slikari i crtači bili smo ono što se danas zove “radionica“, odnosno praktično odeljenje Udruženja likovnih umetnika “Barili“; tu su bili i rokeri, stonoteniseri…Braća Pastorović (sinovi izvanrednog majstora oštrača koji je radio prekoputa autobuske stanice, tu gde sada počinje “Lamela“) dizajnirali su reklamne panoe. Na jednom od tih panoa, 1966. stariji brat, Peđa (sada u Minhenu,verovatno u penziji, dizajner) ispisivao je gore, na terasi, koji će sve hitovi biti slušani te nedelje dole u klubu, gde je radila čajna kuhinja, a preko dana vežbali stonoteniseri (među njima čuvena braća Ristić, pioniri i najuspešniji požarevački sledbenici ovog interesantnog i dinamičnog sporta). Ne pamtim ko je donosio ploče; možda je to bio budući nastavnik matematike, poznati rukometni golman Nidža , koji je krajem šezdesetih već organizovao letnje disko žurke u bašti Doma. Krajem 1968. godine u staroj gimnaziji (prva prostorija kada se ulazi na učenički ulaz, tu gde je sada podstanica grejanja) Gradištanac Miško “Gliser“, braća Kasalica i još neki momci pokreću diskoteku. Igra se uz Ohajo Ekspres, Ikolse, Kridense, Bi Džiz, Solomona Barka…Iduće jeseni pokojni Vojkan, možda najveći znalac rok i pop muzike kod nas, čovek koji je imao sve brojeve “Daun bita“ i “Melodi mejkera“, što je u to vreme bio san mnogih profesionalaca iz Beograda, Badža (ne pamtim mu ime, kasnije pravnik) i ja nasleđujemo tu diskoteku. Ja sam se bavio organizacijom. Nešto kasnije, mnogo složnija i jača ekipa nego što smo mi to bili, u susednoj, Ekonomskoj školi “Žiža Lazarević“, u manje strogoj atmosferi, pokreće vrlo uspešan klub – diskoteku. Petrika, Boki, Zoki (kasnije vlasnik video kluba i menjačnica “Mira“), Crveni i Omer (Abdulin sin kao disk džokej), vrlo uspešno rade dve sezone. Treba podsetiti na važnu činjenicu – najveći deo pubike predstavljali su srednjoškolci. Naši studenti retko su dolazili svakog vikenda. Na, tada jedinom, Ljubičevskom mostu, rampa je bila spuštana i po 15 sati dnevno, studentski život bio je skup, pa se nije “švrćkalo“ svake nedelje. Uglavnom, Požarevac koji je tada imao tridesetak hiljada ljudi, od toga četvrtinu osnovaca i srednjoškolaca, sam je pravio svoju publiku.
Godina 1973. bila je jedna od preokreta i zamajaca. Dve godine pre toga u naš grad došao je veliki animator pozorišta i kulturog života Miodrag MIlanović – Maga i, pored pokretanja GAP (gradskog amaterskog pozorišta, 1972. godine), organizuje i OLIP (omladinske letnje igre Požarevca, ako me sećanje dobro služi). Na prvoj gitarijadi te vrste, požarevački “Dijamanti“ i grupa iz Kragujevca, “Smak“ dele prvo mesto (!). Žive svirke, disko večeri, kvizovi…Godinu dana kasnije, (1974) Vojkan i ja, pomognuti Nešom, Đovanijem i Mikijem Raškovićem, u Ekonomskoj školi bezuspešno pokušavamo sa novom diskotekom, odnosno klubom i to je trajalo vrlo kratko jer je tu škola počela da pravi učenički restoran za potrebe prakse. Godine 1976. posle početaka u Gimnaziji, Aleksandar Lakić Laka (uspešan i poznat poslovni čovek) u starom Domu omladine otvara diskoteku “Polo“ koja je radila relativno kratko. Godina 1977. bila je takođe veoma važna. Nas nekoliko, predvođeni sjajnim disk džokejima Miroslavom Stanisavljevićem i Dejanom Savićem, pokrećemo diskoteku “Jugi“ u starim prostorijama mesne zajednice “Jugovo“. Za nama kreću i druge mesne zajednice, s promenjivim uspehom.
Međutim, godinu dana kasnije, u bašti Doma omladine počinje s radom “Đovani“, gde složno rade Dejan Savić, Steva Milosavljević i Đovani (Đorđe Todorović?). Oni prvi iduće godine i probijaju zvučni zid u velikom baru hotela “Dunav“, prodajući svake večeri za vikend preko 1000 ulaznica, redovno donoseći opremu i ploče iz Londona. Te godine letnju sezonu u bašti Doma omladine (poslednju u njegovoj bogatoj istoriji), završavaju “Galaksija“ (braća Jović, Gile Ivić), “Karmal“ ( Željko Karan i Neša Malijević iz Kostolca, obojica pokojni), i vrlo kratko vreme Stenli, Miroslavljev brat (sinovi čika-Miše, koji je kod “Čikoša“ držao vrlo uspešno hemijsko čišćenje). Iduće, 1979. godine u sadašnjim prostorijama “Sinđelića“ Laka počinje s diskotekom “Amor“, a zatim prelazi u veliku salu hotela Dunav, odakle je pod pritiskom tadašnjih nadobudnih političara morao da izađe. Njegovo mesto je 1980. godine zauzela prva u nizu mega diskoteka. Vodio ju je Jovica Mladenović – Miša “Smuđ“ (poznati aktivista Ferijalnog saveza) i zvala se “012“. Uz izvanrednu opremu i profesionalnu organizaciju, moglo se videti kako taj vinil može doneti veliki novac, ako se pametno uloži. Miša je bio i pionir u marketingu jer je štampao rasporede časova sa svojim logotipom, dovodio zvezde rok muzike u svoj program i razradio i terasu hotela “Dunav“ preko leta, gde (kako se to obično kaže) nije mogla igla da padne. U bašti kafane “Lovac“ 1981. godine diskoteku je držao Dejan Savić. Dve godine kasnije, u malom baru počinje s radom skraćena verzija Mišine diskoteke, “Gaudeamus“. Laka, u međuvremenu, u klubu Centra za kulturu otvara prvu videoteku 1982. godine, kada je prvi nabavio veliki četvrtasti, konkavni ekran, čudo za to vreme. Na njemu smo gledali i svetsko prvenstvo u fudbalu. U Centru za kulturu, već prve godine otvaranja Dejan Savić i Neša Todorović oprobavaju se u novom prostoru (Omladinski klub) u onome što odlično znaju da rade.
Godina 1984. bila je za mnoge prekretnica i dalji korak u profesionalizaciji ove zabave. Otvaranjem nove zgrade Doma kulture stekli su se materijalni i svi drugi uslovi da se napravi jedna moćna diskoteka. U Domu smo svi već imali veliko iskustvo s tim. Dragana Stojanović Danda, Dejan Savić, Milan Ristić Semi, Selimir Stanković Pilje, Žika Antić “Fanki“ (naš nerazdvojni saradnik, praktično član tima), Luka, Šuca…Ja sam bio kum diskoteci jer se tako zvala i porodica slova od kojih sam dizajnirao logotip sa sloganom “Diskoteka Fleš – uvek bolje“ . Pare su pristizale u džakovima, išlo se jednom mesečno u Minhen za novu opremu i ploče, a krajem sezone, pre prelaska na terasu “Dunava“, hol je morao uvek da se temeljno očisti, prefarba, dotera jer su dim cigareta, znoj, kondenzacija i sve ostalo činili svoje. U tom holu su inače organizovani i odlično posećeni dočeci Nove godine, ali i Zip-zop, prigodni program za vreme zimskog raspusta. Dve godine kasnije, u omladinskom klubu u podrumu počinje s radom videodiskoteka “Sfinga“ uz veliko angažovanje Lake, pokojnog Luke i naših ljudi. Kratko vreme je Jota (nekadašnji predsednik Konjičkog društva “Knez Mihajlo“) u Hali sportova pokušavao da napravi podvig s diskotekom “Šopen“, ali što zbog daljine od centra, što zbog ambijenta, nije mnogo mogao da postigne.
Dolaze devedesete. Naše diskoteke u Domu prestaju s radom, oprema se polako prodaje, razvlači i nestaje. U nekadašnjem kafeu “CA blues“ počinje da radi “Džek Denijels“ koji krajem osamdesetih počinje da radi i kao diskoteka. Nekadašnja kafana “Tvrđava“ pretvara se u “Madonu“ koju vode Laka i Bata ( komercijalista s Pionirskog trga). Svečano otvaranje bilo je za prvi maj 1991. godine i ta “Madona“ radi potom nepune tri godine, brendirajući naš grad jer je ova diskoteka postala poznata širom sveta. Kod nas u Domu, Šuca (sjajan roker, motoraš, poznavalac muzike) pokušava da uhvati priključak. Posle njega, u najteže vreme, počinje sin Paje autolimara Milorad (“Mrca“) vrlo ambiciozno, s puno stila, da vodi klub “Palma“ i ovaj prostor se dugo posle njega tako i prepoznavao u gradu i u našem žargonu. Renovirao ju je, a na sredini prostorije napravio malu fontanu. Tada počinje s radom i “Pegaz“, na hipodromu. Posle tri godine rada s jednim timom, “Madonu“ je preuzeo drugi vlasnik. Neko vreme se zvala i “Planeta“ (kao i radio stanica koja je u sklopu nje radila) kada ju je vodila ekipa Miška Kuzmanova. Tu se dolazilo iz cele Srbije, ali to je neka druga priča. Blisku sadašnjicu ostavljam da neko drugi popiše i opiše, a za folkoteke nemam ni stomak ni živce. One su, tih devedestih, praktično bile u većem broju seoskih “kafića“, pa nije bilo ništa čudno da se iz grada zapute u neku od, tada, popularnih diskoteka.
Naslovna fotografija iz arhive autora
Ilustracija – maestro Foto Laza
U sledećem nastavku: “Požarevac – doživotna uspomena“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
