Rat na jugoslovenskom ekranu kao celuloidni svedok
Šta je prethodilo stvaranju jugoslovenske škole filma kada je reč o ratnom i patriotskom filmu? Šta nam je to omogućilo da napravimo filmsku scenu koja će obezbediti da se vide istinska umetnička dela, ali i prosečna, pa i nižerazredna. Sve ono što umetnost može da pruži, dosegne ili ne ostvari, imalo je preduslove kod nas. O čemu je reč?
Kultura i umetnost bili su i ostali najprijemčiviji način širenja uticaja, pa je poznato da su jugoslovensku scensku umetnost posle Prvog svetskog rata postavili na stručne osnove i razradili upravo pripadnici ruske emigracije. Prvi ozbiljni koraci pozorišta, baleta, opere, ali i filma, stripa, slikarstva, vezuje se za ono što se u najopštijem smislu reči naziva ruskom školom. To se nastavilo i posle Drugog svetskog rata kada su se mnogi naši umetnici (pre svega reditelji, organizatori, dramaturzi) školovali u SSSR, tako da i ja pamtim neke naše profesore koji su tako stečena znanja ugradili u razvoj našeg umetničkog školstva. Nije, stoga, nikakvo čudo što smo mi, kao tzv. nesvrstana zemlja, otvarali vrata i za koprodukcije sa Zapada (kojom prilikom je nastalo mnoštvo petparačkih filmova u žanru špageti-vesterna, ali i istorijskog i ratnog filma), a smo zadržali umetnički sistem zasnovan na zanatskoj perfekciji akademizma.
Politički položaj Jugoslavije učinio je da smo mi mogli (za razliku od Istočnog bloka) da delimo kulturološke blagodeti sveta uporedo s drugima, pa je time i stvaran privid slobode. Najbolji svetski filmovi, predstave, koncerti klasične i popularne muzike, kod nas su održavani bez ikakve zadrške. Festivali kao što su BITEF, BEMUS, FEST i drugi, bili su kapija kroz koju se lako ulazilo i izlazilo. No, ne zaboravimo da je tzv. “crni talas“ morao da plati danak rigidnosti našeg državnog vrha čije poreklo znamo i koji se nikad nisu odrekli prava da se ne drže zakona “kao pijan plota“ ; to je, pored Žilnika, Petrovića, Makavejeva, Pavlovića, pred simbolički linč izvelo i autora romana “Kad su cvetale tikve“, Dragoslava Mihailovića. Duh Golog otoka uvek je bio tu da podseti da se ne može baš sve i uvek reći. Upravo zahvaljujući tom zlom duhu, nastala su neka izvanredna dela u književnosti, pa i na filmu. Međutim, tu je bilo mesta i za visokopoetizovane, takoreći literarne filmove Puriše Đorđevića, kod koga je dominirao tekst. Za današnje pojmove i uhodanu površnost publike sada je to neverovatno, ali su filmovi kao što su “Devojka“, “San“, “Jutro“ i “Podne“ bili su prave književne freske koje su pokretne slike koristile kao ilustraciju, a ne obratno.
Većini nas upravo naša kinematografija bila je škola za početnike i mogućnost za upoznavanje s ovom umetnošću i njenim mogućnostima. Zašto su ratni filmovi bili tako popularni, bez obzira na često nizak nivo umetničkog dometa? Najpre, mi smo bili pobednička strana. Film je bio neka vrsta spomenika pobedi, dok pobeđenima malo ko podiže spomenike. Nezavisno od toga, naša istorija, ne samo savremena, zaslužuje da bude ekranizovana – od početka stvaranja države, do današnjih dana. Podsetimo i na to da važeća ideologija jeste insistirala na očuvanju i popularisanju istorijskih činjenica koje njoj idu u prilog i shodno tome, i njenoj glorifikaciji. Dokazano je da su strani filmovi mamac za gledaoce, ali da je domaći film u proseku uvek gledaniji i popularniji. Čak i u vreme najveće savremene društvene i ekonomske krize, vremena ratova, etničkih čišćenja i beznađa, talasa izbeglica, itd, našlo se mogućnosti da nastanu filmovi koji su punili sale – “Podzemlje“, “Zona Zamfirova“, “Lepa sela lepo gore“, itd.
Ali! Naša istorija nije samo Drugi svetski rat! Nažalost, kada se razvijala naša kinematografija, glavne teme su bile vezane za taj rat. Herojske epopeje kakve su Kosovo, Prvi i Drugi ustanak, Boj na Čegru, Mišarska bitka, osvajanje Beograda, prolazak Barbarose kroz Srbiju, stvaranja države, ostale su nepokrivene ili nedorečene. Onu skandaloznu seriju o Nemanjićima bolje da zaboravimo. Čak je i jedan veliki Saša Petrović napravio kiks baveći se jednom od najstrašnijih i najtragičnijih epopeja srpskog naroda – seobama, koje je genijalno oslikao Miloš Crnjanski. A mogućnosti je bilo. Dobar je primer Žike Mitrovića; onog trenutka kada se neko osmelio da stane iza njega, nastao je naš, verovatno najbolji ratni film svih vremena, “Marš na Drinu“.
Kad su već dominirale teme iz Drugog svetskog rata, onda su pobednici počeli da pišu istoriju i kamerom, a onda smo tu stvarno svašta mogli da vidimo i “saznamo“. Bilo je prekrajanja, “friziranja“, “šminke“ pa i direktnog laganja. Kao da producenti uopšte nisu marili za stručnu konsultaciju, tako da su u našim ranim filmovima uglavnom ginuli Nemci, a naivnost vojničkih poteza i taktičkih postupaka bila je i deci smešna. Od tada datira anegdota da su Bata i Smoki pobili više Nemaca nego što je to urađeno u ratu. Svoj ’’doprinos’’ dali su i strip-junaci Mirko i Slavko. Mnogi filmovi rađeni su po direktnoj političkoj narudžbini (po čemu mi nismo nikakav izuzetak, to su radile sve sile pobednice), kao naši mega-spektakli. Takvi su “Neretva“ i “Sutjeska“ kao tipični predstavnici. Ti filmovi imaju određeni umetnički nivo (kao pravi državni projekti, nisu bili zakinuti ni za jedan dolar, a kast liste tih filmova jesu spisak najpopularnijih svetskih glumaca tog vremena; čak je i Pikaso napravio plakat za film “Bitka na Neretvi“). Međutim, naručeni filmovi kakvi su “Veliki transport“ i “Trinaesti juli“ jesu primer kako ne treba smišljati i snimati filmove.
Prednost domaćeg terena neki filmovi umeli su da iskoriste. To se posebno odnosi na filmove koji su temeljno i savesno rađeni, sa umetničkom pretenzijom i beskompromisnim kvalitetom. Takvi su antologijski filmovi “Tri“ Saše Petrovića, reditelja koji je otkrio Batu Živojinovića kao karakternog glumca, zatim Bapčev “Kapi, vode, ratnici“ i, naravno vanserijski filmovi našeg jedinog renesansnog umetnika (dizajnera, slikara, pisca, reditelja, scenariste) Živojina Pavlovića – “Zaseda“, “Crveno klasje“, “Pesma“, “Hajka“, itd. Navešću filmove koji su u ovoj prosečnosti uspeli da obezbede svoje mesto u istoriji kinematografije. To su, sasvim sigurno, umetnička dela vrhunskog dometa. Filmovi kao što su “Kozara“, “Desant na Drvar“, “Prozvano je i peto tri“, “Valter brani Sarajevo“, “Zaseda“, “Hajka“, “Okupacija u 26 slika“, jesu filmovi kojih se ni jedna generacija neće postideti. Na ovom mestu se ne bih posebno bavio tim filmovima jer je o njihovom kvalitetu i dugotrajnosti sve već mnogo puta rečeno.
Film “Desant na Drvar“ jedan je od retkih, verističkih ratnih filmova. U njemu se prvi put može videti upotreba do tada malo poznate nemačke jurišne puške StG 44, dejstvo kažnjeničkih bataljona, realne i nemilosrdne pogibije i žrtvovanja partizana. O ovom nemačkom debaklu autori nisu imali potrebe da prave bajke ili doteruju istinu. Trebalo je, što su i učinili, samo pregledati istorijska dokumenta (masakriranje 500. ss padobranske brigade, potpun neuspeh svih zacrtanih ciljeva, pre svega hvatanje štaba i Tita, zauzimanje Drvara što nije bilo osnovni cilj, kao ni ubijanje nevinog stanovništva, itd). U tim dokumentima sve je jasno napisano i priznato, čak i od strane nemačkih autora.
Po svojoj tragičnosti izdvaja se film “Kozara“, za koji i danas ne znam kako je uspeo da dođe na ekrane. Isto to može se reći i za film “Ne okreći se, sine“. To su filmovi koji su govorili (i govore) o tragediji srpskog naroda na području tzv. NDH, a svojim angažmanom, umetničko-zanatskim dometima i izvanrednom glumom pretenduju da ostanu trajni svedok i opomena svim našim naraštajima.
U sledećem nastavku: “Šibicari“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
