Na daljem uglu zgrade – mlečni restoran “Snežana“
Zdravica sa senkama
Mi smo se, kao momci, okupljali u gradu na dva moguća mesta, više nego na korzou ili u parku: obavezni orijentir Jedan bio je na stadionu malih sportova gde smo pod onim ogromnim jasenom od ujutru do uveče besomučno igrali basket na prijavu “ima sledeća“ i u kod orijentira Dva: “mlečnjaku“. O stadionu malih sportova ne vredi trošiti reči stoga što je onaj njegov najdragoceniji deo – košarkaško igralište – bespovratno uništen. Znamo i zbog čega. Međutim, za “mlečnjak“ možda i ima nade.
Mlečni restorani su interesantna pojava koja se lako umnožila po celoj zemlji. Službenici, činovnici, trgovci, učenici, putnici u prolazu, morali su negde da doručkuju. Jevtino, ako je moguće. Nositi svakog jutra sendvič na posao? Zamorno i dosadno. Radnicima je bilo lako. U ovom gradu su do pre tri decenije radile brojne fabrike i sve su imale svoje menze. To sada zvuči kao bajka, ali jeste tako bilo. Kada zatrubi smena, reke radnika su se mimoilazile beogradskim putem. Onda nam se dogodila takozvana privatizacija i – sad se taj deo zove industrijska zona...za sada bez mnogo industrije. Menze su između sebe razmenjivale robu po fabričkim cenama: MIP je slao kolegama mesne proizvode, “Voćeprodukt“ voće, povrće i sokove, Centar za živinarstvo jaja i piletinu, “Žitostig“ hleb i peciva, “Bambi“ slatkiše. U “Bambiju“ je bio prestižni restoran gde su često gradski oci odvodili goste. MIP je imao menzu za petsto ljudi u kojoj su se održavale čak i svadbe. Mnogi su jeli lepše nego kod kuće, a često nisu kod kuće ni ručali, toliko je bilo obilno i ukusno.
E, u centru je bilo drugačije. Sa javnim menzama (ekspres restoranima) nismo imali sreće. Jedna je bila na uglu do bioskopa “Morava“ pa je zatvorena, a druga, kratko vreme, u zgradi Doma penzionera. Međutim, nije bilo grada u kome nije postojala “kafana“ sa pogačicama, burekom, jogurtom i kiselim mlekom, pa tako ni naš grad nije bio izuzetak. Moglo se solidno nahraniti i mirno sačekati ručak. Štaviše, mi smo imali četiri “mlečnjaka“! Ni manje ni više…Sada nemamo nijedan.
Nije to bilo tako davno (eto lepog eufemizma za davno prošlo vreme) kada smo se okupljali u najstarijem požarevačkom mlečnom restoranu – “Snežani“, odnosno “Sneži“. Tu, na uglu kod gradskog parka, u tadašnjoj modernoj novogradnji, napravljen je mlečni restoran. U iskošenim izlozima stajali su minijaturni stolovi i stolice za najmlađe. Ti izlozi su za nas, decu, bili svetilište. Mogao sam da primim i sto inekcija ako treba, samo ako je strpljiva majka obećala da ćemo ići na pogačice i čašu jogurta ili kiselog mleka u “Snežu“. Staklenu čašu jogurta, razume se. Jogurt se točio iz slavina, a kiselo mleko je bilo tačno onakvo kakvo su pravile naše majke i bake. Stajalo je u vitrini i brzo nestajalo. Posle smo, kao gimnazijalci, u nedostatku strpljenja da čekamo u redu za pogačice na onom jednom kiosku pred đačkim ulazom napravili sledeću maršrutu: prečicom preko parkića na kome su povremeno bivali ringišpili (tu su sada glavna pošta i Dom kulture) pa pored Opštine (u kojoj je tada bila Pošta, tu gde je sada Biblioteka), Drinskom, stizali na “brzinsku“ kafu za vreme velikog odmora i na čuvene minjone. Minjoni su bili pravi, kao da su ih iz Pariza doneli. Ove mlađe čitaoce opis staze svakako zbunjuje, ali stariji se sećaju da je nekadašnja gimnazija (“Bastilja“, kako smo je mi isključivo zvali) bila u zgradi osnovne škole “Dositej Obradović“. Tu smo se okupljali svakog dana; izbegavali smo petak, pazarni dan (eto, ni toga više nema). Tada su u “Snežu“ pristizali namernici iz okoline da se posle pazara okrepe četvrtinom hleba, polovinom kilograma zidarske ljute kobasice i flašom piva. Ne bi oni zauzimali mesto, nisu se tu lepo ni osećali, nego uzmu to što su kupili i pravac u park na neku od slobodnih klupa ili bi posedali po travi. Pluralizam ukusa, kako bi se to sada reklo. Svakom svoje. To velegradsko mesto takođe je privatizovano i u njemu se izmenjuju biznismeni, banke, prodavnice cipela i garderobe; čak je u početku, posle “Sneže“ bila i samousluga, prilično lepo uređena i posećena.
I na korzou je postojao mlečni restoran do samoposluge br. 2, konforno smešten u dvema prostorijama: u jednoj se plaćalo i preuzimalo naručeno, a druga je, sa svojim “konjskim“ barovima (odnosno stojećim pultovima) služila konzumentima da na miru pojedu svoj doručak, gledaju prolaznike na korzou ili samo ćute. Tu je nama, basketašima, bila prolazna stanica od stadiona malih sportova do Tabačnice. Bilo je lepo stajati za tim pultovima jer je izlog bio veliki, s dovoljno mesta, pa bismo mi umeli da provedemo tamo lep komad vremena. Ko je baš bio nestrpljiv popio bi u tom mlečnjaku koka-kolu zarađenu na basketu i to bi bilo to. Taj “mlečnjak“ niko nije posebno sahranio.Ne sećam se više kako je tačno nestao. Mislim da se jednog dana urušio krov; krenulo se u sređivanje (ne bi oni ni tada to sredili da nije u pitanju najzaštićeniji deo grada, njegovo urbanističko istorijsko jezgro) pa su se u njemu potom ređali razni zakupci. Sada se i on našao na udaru vremena i bagera. Uglavnom, ni njega odavno nema, kao što nema ni poslastičarnice “Egipat“ u kojoj smo, prekoputa, ispijali izvanredne limunade ili naručivali “kačamak“ – šampitu pomešanu u krigli, s limunadom. U njemu se takođe mogao naručiti prvoklasan burek. Kad već spominjem te “slatke mlečnjake“, poslastičarnice, naravno da više nema ni “Opatije“, ni “Palme“, pa danas nemate gde da se osladite sudžukom ili orasnicama, šampitama, bozom ili bogovskim sladoledom.
Jedini mlečni restoran koji nam je stvarno preostao nalazio se u srcu Tabačnice. Taj mlečni restoran imao je jednu predivnu osobinu (ili pametnog arhitektu, svejedno): dvoja vrata. Izgledalo je to na prvi pogled nevažno, međutim učinilo je svoje: uđete, bavite se malo s društvom, protračarite malo, pitate da li je prošao ovaj ili onaj (nije bilo mobilnih telefona) i izađete – na druga vrata. Milina jedna. Tu je bila i prva požarevačka picerija u kojoj su se na priznanicu zaduživali nož i viljuška da bi se što manje krali. Pri tom smo mi nervirali Stoleta zvanog Burek iznošenjem pića i ispijanjem na obližnjoj fontani (razumljivo, čovek nije želeo da mu ovako lep restoran liči na seosku prodavnicu). Pušači su ga nervirali cigaretama, a jedan naš drug usnom harmonikom ili povremenim gromoglasnim podrigivanjem od kog su se tresla stakla. Svi znate o kome je reč. Naravno, nije on to radio zbog nevaspitanja, već iz takmičarskih pobuda; u probijanju zvučnog zida takmičio se sa pokojnima – Miletom “Apatincem“ i Sojčetom, dvema ikonama “mlečnjaka“. Obojica su imala bliski susret sa izlogom; Mile je jedne večeri razbio izlog da bi dohvatio komad stakla i odbranio se od napada jedne ulične ekipe koju je predvodio Rada Vepar (to se zove rasipanje, odnosno komotno korišćenje obilja materijala), a Sojče je jednom, kada ga je Burek terao da izađe, rekao – “Šefe, nema problema, izlazim odmah“…i prošao kroz izlog. Ladno. Nije mu bilo ništa.
Voleo sam da predveče, Osmog marta, pijem svoju “koku“ ili pregrizem neku ustajalu počagicu do večere i gledam karanfile i saksije u rukama jednodnevnih kavaljera kako žure kroz grad. Ponekad sam uživao u tome što napolju divlja košava, a od nje me deli i štiti samo deset milimetara solidno ugrađenog stakla. U tom mlečnom restoranu mi smo se sastajali, on je bio orijentir i zborno mesto. Kad završimo basket, a ne bismo kod “Krupajca“ na stadionu malih sportova da se guramo u onom kiosku, onda pravac u “mlečnjak“ da se naplati opklada. Primećujete da stalno stavljam navodnike. Da, “mlečnjak“ je imao i svoje pravo ime – “Mladost“ i radio je kao prodavnica “Žitostiga“, kao i njegov manji brat ispod prvobitne palate “Morava“, do direkcije “Toplifikacije“ koji smo mi, što je paradoksalno, najmanje posećivali, kao da on nije bio mlečni restoran – a bio je. U tom (četvrtom) “mlečnjaku“ devedesetih godina bila je prodavnica “Bioekskluziv“ u etno maniru (sa izgrađenim kaminom), pa opet neke prodavnice brze hrane. Nešto mi se vrzma po vijugama da je “Žitostig“ otvorio dve slične prodavnice na brdu i u Trianglu, ali to su već bile mučne devedesete, pa bolje da to ne prizivam.
Onda se pojavio jedan arhitekta koji je zaključio da su na ovom, centralnom “mlečnjaku“ dvoja vrata mnogo i stavio jedna, na sredini. Smesta je mlečnjak opusteo, bez obzira na svoj svetski izgled, savremen dizajn, mnogo metala, stakla, neona, izvanredne kombinacije hladnih boja. Čak je i ponuda bila odlična. Tako mu je to – dobio je novo odelo, a izgubio dušu. Kao kad Gidra u “Vrućem vetru“ nategne flašu s rakiju bez maligana i razočaran kaže : “Ne vredi! Ne hvata…“. Jednostavno, mi nismo više želeli da uđemo u “mlečnjak“, nedostajao nam je taj ritual prolaska kroz njega. Jednog dana u izlozima su osvanula obaveštenja o štrajku i to je bilo to.
Ako prolazite kroz Tabačnicu, a to radite bar jednom dnevno, obratite pažnju: neko vreme na pokojnom “mlečnjaku“ su bile reklamne folije neke poznate kuće koja se bavi prodajom kompjutera i tehničke opreme. Onda je otvorena neka vrsta “brze hrane“ (glupog li naziva; kako hrana može da bude brza?). Tamo se i sada jede i pije. Ima i dvoja vrata, ali sve u njemu je napravljeno da što pre oslobodite mesto na novog potrošača. Ne da se “mlečnjak“, ali nije to – to. Rekao bi čovek – nema tamo više ničega što nije viđeno. Ima, naravno, samo treba dobro zagledati. Još smo mi tamo. Pijemo svoju koka-kolu ili grickamo neko pecivo, ogovaramo prolaznike, gledamo kako žure svojim poslom i ne sikiramo se ni za šta. Pomalo nestajemo, ali nas još ima. Nas, koji pamtimo bezbrižne dane mladosti. Samo da niko ne gleda na sat. Kad neko takav bude završio arhitekturu i bude odgovoran za izgled centra grada, eto nama “mlečnjaka“ opet, makar i drugi uživali u njemu, a ne mi…
U sledećem nastavku: “Kako je, zaista, nastao Fejsbuk?“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
