Ovaj tekst posvećujem mojim drugarima Dekiju, Bojanu, Goranu, mlađanom Lukiću, okorelim “zvezdašima“ s kojima sam se mnogo puta našalio na račun njihovog ili mog ljubimca…
Ako su u čemu Srbi vešti, to su podele. Nije mnogo bitan razlog, povod ili situacija, pa ni učesnici. Nije važno da li je reč o istoriji (obrenovićevci – karađorđevićevci, partizani – četnici), politici (rusofili – anglofili, globalisti – etnocentristi) ili nekoj trećoj pojavi. Važno je da se mi lepo, domaćinski, zavadimo i citiramo smesta Stanislava iz “Radovana Trećeg“ koji se seća usklika iz bioskopa – “Ala volim da mrzim“. Naravno, tekst o podelama (nadam se da ćemo se tu saglasiti, a ne smesta posvađati i podeliti) treba da počne u šaljivom tonu, jer ja nikad nisam mrzeo nikoga. Na vreme su me u porodici naučili da je mržnja ružna osobina i da samo nemoćni ljudi mogu da mrze, mada bismo i oko toga mogli da raspravljamo – i da se podelimo. E, pošto smo apsolvirali tu srpsku osobinu (a ima još osobina na koje ne možemo baš biti ponosni, setimo se samo nezahvalnosti, zavidljivosti, pakosti, itd), hajdemo da se zabavimo jednom koja pripada sferi tzv. slobodnih aktivnosti, onih na koje nas niko ne tera, već sami pristanemo na njih.
Ako se niste bavili sportom rekreativno ili profesionalno, bar ste navijali. Nisam još sreo Srbina da ne navija za neki klub, čak i kad se distancira od nekih pojava u stilu “ma sve je to manguparija, dok se pošten svet muči kraj struga ili za plugom, ovi jure za loptom“. Ni do sada nisam otkrio ništa novo kada sam počeo tekst o našim podelama, pa neću ni sada, ali ću ovu podelu iskoristiti da se bar malo približimo jedni drugima; to je podela na partizanovce i zvezdaše, pardon – na zvezdaše i partizanovce, zavisi za koga navijate. Ta podela je neformalna, ali je veoma solidno utemeljena u našem kolektivnom biću i može se videti na svakom derbiju u bilo kom sportu, ako treba i u pikadu. O tome kakvi se razgovori po kancelarijama ponedeljkom ujutru, posle večitog derbija vode, bolje da ne pišem. Tačno se znalo (u zavisnosti od rezultata), ko će se na vratima kancelarije pojaviti oborenog nosa ili se praviti nevešt u stilu “ne pitaj me ništa, nisam gledao juče utakmicu…a koji je bio rezultat?“. Koliko puta sam zlurado sačekivao moje cimere zvezdaše, ili se pravio lud kad izgubimo…Nekako se u manjim mestima relativno lako dozna ko za koga navija, pa se, u skladu s tim, smesta počne s podbadanjem. Moram ovde da se “ogradim“ kako to obično kažu u nekoj raspravi i da navedem činjenicu koja je takođe pouzdana i dokazana: bilo da ste navijali za “Zvezdu“ ili “Partizan“, svi smo navijali za “OFK Beograd“. Nekada rasadnik talenata, romantičari s Karaburme bili su miljenici svih. Ko nije voleo Samardžića, Skoblara, Santrača, Gugletu, Petkovića…Čak su jedne godine veterani Milutinović i Šekularac priskočili, mimo svih prelaznih rokova, skinuli kopačke s klina i pomogli ovom timu da ostane u prvoj ligi. Klub koji je nekada osvajao kup, bio u samom vrhu tada izvanrednog jugoslovenskog fudbala, sada igra u trećerazrednoj ligi.
Nezavisno od te podele koja polako postaje besmislena, svi smo mi imali svoje ljubimce u protivničkom taboru. Bilo je, oduvek, a biće svakako i ubuduće, pojedinaca koje ste morali voleti ili poštovati iz mnogo razloga: lične pojave, posvećenosti sportu, rezultata, veštine, udela u reprezentaciji…druge razloge dodajte po svom nahođenju. Evo, ja ću prvi početi s nabrajanjem, a odmah ćete i znati i za kog navijam.
Ljubodrag – Duci Simonović. On nije bio bilo kakav košarkaš. Ovaj sport iznedrio je i doktore nauka, profesore univerziteta, veličanstvene intelektualce, ali jedan je bio Duci, prototip visokog beka koji bi i danas mogao da svojom lucidnošću podigne i pokrene bilo koju ekipu. Magistar prava i doktor filosofije, autor više knjiga. Najznačajnija je svakako “Pobuna robota“. U vreme kada su mnogi nazovi-književnici “radili“ u sinekurama i glumili disidente deleći nagrade jedni drugima, Duci, simbol generacije, bio je sportski disident! Nije hteo da pristane na političko sastavljanje reprezentacije. Njega ni najrečitiji, pravoverni režimski novinari (da se ne lažemo – tada su svi bili režimski, takvo je vreme bilo) nisu mogli da ućutkaju kada je digao glas protiv sistema. Ni da ga ućutkaju, a pogotovo ne da ga nadmudre. Otišao je iz košarke onda kada je mogao najviše da pokaže. Osim njega, voleo sam i Sarjanovića, tog divnog, tihog čoveka, danas uvaženog profesionalca u svojoj struci.
Komšije – foto iz lične arhive s jednog od putovanja
Momčić sa Uba, mesta koje je dalo velika imena pozorišta (Raša Plaović i Aca Popović), ali i fudbalska. Dragan Džajić. Koliko god da nam je bilo krivo zbog “Partizanovih“ sušnih godina, lepo je bilo tih godina gledati Džaju. Stvarana je kruna jednog moćnog tima a Džaja je bio dragulj u njoj. Svi smo ga voleli jer nije bio sklon skandalima (čak je snimio i jednu ploču; ko zna ko ga je nagovorio na tu nepromišljenost), a utakmice reprezentacije gledali smo nadajući se da on uvek ima čarobni štapić. Naravno, bilo je u “Zvezdi“ i drugih sjajnih momaka. Umeo je i da se povuče na vreme. Sećam se njegove izjave: “Kada sam video da ne mogu da pretrčim Mužinića, najsporijeg beka u ligi, znao sam da je gotovo“.
Sećate li se Milana Lazarevića, člana naše rukometne reprezentacije koja je na Olimpijadi u Minhenu nadmoćno osvojila zlatnu medalju? Markantni brka, kao od brega odvaljen, iz zaleta, u troskoku mogao je da preskoči kozlić. To mu je bio redovan trening. Da podsetim da su u to vreme u rukometu harali Rumuni (predvodio ih je čuveni Stinga, karakterističan po neverovatnom šutu “iz lakta“, koji niko nije mogao da predvidi), Rusi, Zapadni Nemci. Sve je bilo uzalud kada se Lazarević digne na skok. Gol je bio zagarantovan. A u to vreme bilo je, čini mi se, teže postati prvak Jugoslavije nego sveta jer su u našoj ligi igrali takvi timovi kao što su “Borac“ Banja Luka, “Partizan“ Bjelovar, zagrebački “Medveščak“, šabačka “Metaloplastika“.
Zoran Filipović je mogao da igra gde je hteo, svejedno bih ga voleo i navijao za njega. Kratko vreme živeo je u našem gradu i svi smo ga znali. Kada je brzo otišao u “Zvezdu“, kupovali smo “Sport“ koji je tada bio veliki kao ruske novine i tražili rezultate “Zvezdinog“ podmlatka. Nikako ne smem da zaboravim ni Moku Slavnića. Dugo mi je bio odbojan zbog izreke koju su mu pripisali – “više mrzim ‘Partizan’ nego što volim ‘Crvenu zvezdu’ “. Taj Moka, koji je bio fenomenalan tandem s kolegom iz ‘Partizana’, Kićom, uspeo je da trenira i jedan i drugi klub. To je pošlo za rukom još samo profesoru Aleksandru Nikoliću. A posle one čuvene odbojke s Kićom protiv Sovjeta u finalu evropskog prvenstva (Lijež, Belgija 1977. godine), ostalo je samo da mu se divim.
Posebna priča su “preletači“. Tu nismo znali kako da se opredelimo. Danas je to svejedno, pa nikoga nije potreslo kada su Kleo i Stojković došli u “Partizan“ (tada smo već svi odavno shvatili da fudbal nije više sport i takmičenje, već posao i to veoma unosan). Međutim, stariji pamte kada je Beara prešao iz “Hajduka“ u “Zvezdu“; to je bio državni problem. Pamtim kada su Vasović i Divac zaigrali za protivnički tabor, ali znam i kad je Milko Đurovski došao u crno-bele redove. Svako čudo za tri dana, reklo bi se.
Eto, to su moji ljubimci iz suparničkog tabora. Ako i vi imate takve, podelite s nama. Lakše ćemo se zbližiti i smanjiti bar jednu podelu među Srbima.
U sledećem nastavku: “Razvaljuj – stadion malih sportova…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Fotografija stadiona iz otvorenih izvora i lične arhive
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
