MONGOLSKO PUSTOŠENJE BAGDADA I VRAĆANJE CIVILIZACIJE UNAZAD

Kad jer reka Tigar bila crvena od krvi i crna od mastila.
A veća je šteta bila za mastilo …

Sredina je XIII veka. Bagdad je sedište Abisitskog kalifata i jedan od glavnih centara nauke u celom svetu. Matematičari, filozofi, lekari, astonomi, umetnici svih pravaca i svi najumniji ljudi tog vremena hrlili su u bagdatske biblioteke ne bi li u ovoj „Кući mudrosti“ izučili najviše naučne domete tog vremena.

Logično i trgovina je cvetala, pa je ovaj grad od oko milion stanovnika bio i vrlo bogat.

To bogatstvo zapalo je za oko mongolskim osvajačima, na čelu sa unukom slavnog Džingis kana – Hulagu kanom. Mudri spisi i umetnička dela ga baš i nisu preterano zanimali.
Pred mongolskom vojnom silom svi racionalni vladari su se predavali bez borbe, plaćali veliki danak, slali svoju vojsku kao saveznike Mongolima u narednim osvajanjima i zadržavali svoje gradove neoštećene.
Kada je pred bagdadskog kalifa Al Mustazima stigao zahtev da postane još jedan u nizu mongolskih vazala, ne samo da ga je odbio, već je to uradio na vrlo drzak način. Pogrešno je verovao da će se ceo muslimanski svet ujediniti u odbrani Bagdada, koji je bio najznačajnini naučni i kulturni centar te epohe. I tu se prevario …
Takođe je slušao i jako loše savete svog velikog vezira, Al Alkamia, da Mongoli uopšte nemaju stvarnu nameru da napadnu Bagdad, a i da su abisidska vojska i zidine dovoljno jake da zadrže svaki napad. Ti saveti su bili toliko loši, da se veruje da je vezir bio u dosluhu sa Mongolima i u tajnosti radio za njih, što dokazuje činenica da je posle osvajanja postavljen za kalifa onog što je ostalo od uništenog grada.
U januaru 1258. godine, stotine hiljada Mongola i njihovih vazala opkoljavaju Bagdad. Desetak dana mirno izrađuju opsadne sprave, dok u samom gradu sve više raste strah i panika. Nikakve pomoći nije bilo na vidiku, jer su svi bliži i dalji muslimanski vladari bili svesni uzaludnosti rata sa mongolskom silom.
U očajanju, kalif Al Mustazim pokušava da pregovara, ali je svoju priliku za to već propustio (i to, kao što rekosmo, na vrlo drzak način).
Hulagu kan je obećeo život svima koji budu mirno položili oružje, što su mnogi odmah i učinili. Lagao je … Svi koji su se mirno predali bili su brutalno pobijeni. 13. februara 1258. godine, Mongoli osvajaju grad …
Jedini koji su bili pošteđeni pokolja su bili Nestorijanski hrišćani, kojima je bilo poručeno da se zaključaju u svoju crkvu i ne izlaze iz nje. Ovo zbog toga što su majka i omiljena žena Hulagu kana, koja ga je redovno mudro savetovala, i same bile pripadnice ove hrišćanske grupe (da ne kažem – sekte).
Stotine hiljada stanovnika Bagdada je bilo masakrirano. Sudbina samog kalifa Al Mustazima ima nekoliko verzija – sve gora od gore.
Reka Tigar je bila prvo crvena, a zatim crna.

Kako Mongoli nisu marili za najveća umetnička i naučna dela tog vremena, spisi neprocenjive vrednosti su bacane u reku, a njihovo mastilo je je reci dalo novu boju posle krvi pobijenih.

Zauvek su nestala umetnička dela ranga Ilijade i Odiseje, filozofska ravna Platonu i Aristotelu, radovi vrhunskih arapskih i indijskih matematičara i naučnika. Čovečanstvo se vratilo nekoliko koraka unazad…