Bila jednom jedna Velika…Morava.
Evo još jedne priče o pojmovima i pojavama iz naših prošlih života koji polako nestaju. Nestali su korzo, kafe restoran, mlečnjak, stadion malih sportova…Nestale su brojne kafane, radio-stanice, novine, diskoteke…A već tridesetak godina pred nama nestaje naša najomiljenija reka – najduža koja celim tokom protiče kroz Srbiju. Velika Morava. Gledam i upoređujem stare fotografije na kojima je ona široka i plovna čak i u letnjim mesecima. Pravljeni su planovi da se njome stigne preko Vardara i do Egejskog mora. Nema pravog Požarevljanina koji tamo nije odlazio leti da se osveži, okupa, druži. Naša Morava, naše more. Tako smo govorili. Odlazili smo autobusom koji bi stajao kod samousluge MIPA, automobilima, špediterima, fijakerima (kome je baš bilo do luksuziranja), biciklima, peške, a često i šinobusom. Njime je bilo najlakše putovati nama koji smo stanovali blizu obeju stanica. Dva vagona, pa gledamo u koji će ući jedini kondukter, pa da se onda besplatno vozimo. Popodne, u povratku, isto.
Jedan od junaka ove priče je, naravno, i Ljubičevski most. S njega se i po najnižem vodostaju moglo skakati s gornje grede (a najhrabriji i sa “zvezde’) u reku, bez opasnosti da nema dovoljno dubine. S proleća, kada krenu bujične vode širom Srbije, voda je stizala u svom besu i snazi do kolovoza, a most je vibrirao, gotovo drhtao nad moćnom rekom. Jedne godine (1961. u martu?), zbog ledenog čepa u Đerdapu, voda je stigla i do kolovoza mosta, pa je izgledalo da vozovi putuju po vodi, takoreći kao Isus, dok su iz pravca Đerdapa gruvale mine razbijajući led. Sada, i kod najvećih vodostaja, vode praktično i nema. Morava, koja je jednom prilikom stigla i do centra grada, sada je bezopasna. Na današnji dan vodostaj ove “reke“ je u minusu tri metra.
Crvena crta – nekadašnji letnji vodostaj
Dno su produbili i “pojeli“ bageri, pa se ono malo vode vuče od okuke do okuke. Sudeći prema katastarskim parcelama, Morava je značajno krivudala do uščća, pa su mnoge njive sada na smederevskoj strani. Čini se da će most jednog dana ostati da visi u vazduhu jer se keson jedinog stuba koji je ostao u vodi, odavno pojavio nad površinom. Sada je kupanje u reci mislena imenica jer je opasno po zdravlje zbog zaraze; taj potočić od reke curi, bez vodene mase, brzine i moći da razloži sav otpad koji se u nju ispušta – a ispušta se nemilice. Glavna plaža na smederevskoj strani, na kojoj su svojevremno izgrađene i elegantne betonske kabine za priručno presvlačenje, odavno više ne postoji. Na nju su redovno početkom sezone dolazili grederi da je poravnaju i pripreme za goste. Išlo se porodično. Majke bi ponele primuse i izletničku hranu za ceo dan, pa bismo mi, umorni od igre u vodi navalili kao gladni vuci. Voda se uzimala sa pumpe kod kućice čuvara mosta. Iz obližnjeg kukuruzišta donosili bismo i pekli mladi kukuruz.
Zabavimo se malo sudbinom našeg junaka, bez koga ni Morava ne bi bila ista. Pre Ljubičevskog mosta na Velikoj Moravi postojao je samo jedan, pontonski. Njega spominje Feliks Kanic u knjizi “Srbija-zemlja i stanovništvo“. Kada je napravljen Ljubičevski most, koštao je tadašnjih 691.000 dinara. Srpski inžinjeri nisu bili spremni za ovakav poduhvat. U to vreme mi smo imali samo građevinske inžinjere školovane u Nemačkoj, ali ne i mostograditelje. Cela konstrukcija urađena je u Belgiji, a gradnja je počela 1887. godine. Svi materijali su fabrički testirani jer Srbija za to nije imala kapaciteta. To će se kasnije pokazati kardinalno. Radove je počeo inžinjer Jevta Stefanović. Urađeni su svi statički proračuni, osim za portale, a sumnjičavi graditelji materijal su slali, ovaj put u Nemačku, na ponovno testiranje. Gradnja je počela 1887. Desetog septembra 1892. godine, u toku ispitivanja, došlo je do havarije: požarevački otvor “klekao“ je, bolje reći – survao se u reku. Usled iznuđene montaže različitih materijala, delovi su “natezani“, pa nakovnice nisu izdržale opterećenje i zategnutost, a sistem merenja opterećenja bio je prevaziđen i netačan.
Da svako zlo ima svoje dobro, svedoči činjenica da su u komisiji za ispitivanje havarije bili tadašnji svetski autoriteti: profesor Tetmajer iz Ciriha i inžnjinjer Gerber. Na osnovu njihove studije ovaj slučaj ušao je u svetsku istoriju mostogranje, a most je popravljen ugrađivanjem dve Gerberove grede. Godine 1910. češka fima “Fanta i Ireni“, prilikom trasiranja pruge Topčider – Mala Krsna – Požarevac, uradila je sve mostove i ispuste, pa i Ljubičevski most. Ranija lučna konstrukcija zamenjena je ovom koju znamo. Pruga je počela da se koristi 1915. godine kao ratna. U tom ratu most je dvaput išao na dno: 1915. godine rušili su ga Srbi, a Nemci su ga osposobili 1816. godine, da bi ga 1918. godine prilikom povlačenja onesposobili. Most je, posle provizorijuma i prinudnog saobraćaja, konačno popravljen prvog aprila 1923. godine da bi 19. aprila svečano pušten u rad. U Aprilskom ratu nije rušen. Nemci su podigli dva blokhausa (narod ih obično zove bunkeri, ali to nije isto), ogorčeno su ga branili i onda srušili u noći 14. oktobra 1944. godine. Uradili su to temeljno, pa su razorena konstrukcija, ali, što je još važnije, i oba rečna stuba.
Popravka mosta
Usled velikih zahteva Beograda (bolnice, škole, kasarne u kojima se pripremala vojska za Sremski front) i jake zime, pristupilo se hitnom rešenju prelaska reke kako bi se iz Kučeva i Kostolca što pre dopremio ogrev. Zajedničkim snagama ruski i naši inžinjerci napravili su, pedesetak metara nizvodno od srušenog mosta, drveni most preko kog su vagoni prelazili “zatrčavanjem“, da bi ih na susednoj obali sačekala lokomotiva i formirala kompoziciju. Most su zajedničkim snagama popravili inžinjerci Crvene Armije i JA, pa je 11. septembra 1945. on izdignut iz vode, a 14. januara 1946. pušten u saobraćaj. Bio je dug 200, a širok šest metara. Prema Beogadu kompozicije su nastavljale preko Velike Plane, zbog srušenih tunela “Lipe“ i “Beli Potok“. Istovremeno se radilo i na podizanju srušenog mosta. On je pomeren u stranu za 1,3 metra, a na dnu su ostali metalni komadi prethodne konstrukcije koji se i sada vide. Na mostu su radili Italijani, Nemci, kulučari, ali i dobrovoljci…Organizovana je kuhinja, smeštaj, a radno vreme nije postojalo. Stoga je most relativno brzo završen i pušten je u saobraćaj 18. avgusta 1945. godine, da bi drumski saobraćaj krenuo preko njega 28. januara 1946. godine. Drveni most je u međuvremenu srušen, da ne bi omogućio gomilanje ledenih santi. Godine 1947. postavljena je i pešačka staza.
Do podizanja Dragovačkog mosta, ovo je bio jedini mostovi prelaz u našem kraju, pa je preko njega tekla kompletna industrijska i poljoprivredna proizvodnja Bora, Majdanpeka, Zaječara, Prahova i našeg kraja, ali i narasli drumski saobraćaj. Sve požarevačke fabrike imale su i železnički priljučak, a mnogi pamte da smo , krećući za Beograd, prelazili preko tri pruge pre Ljubičeva. Most je po petnaestak sati dnevno bio zatvoren zbog strogih železničkih propisa. U svojoj bogatoj istoriji on “pamti“ i prelazak čuvenog “Orijent ekspresa“, 14. septembra 1989. godine.
To pamti most. A šta mi pamtimo? Pamtimo njegove lepe dane, kada je stajao moćan, redovno održavan i bojadisan, pravi ukras nad rekom. Bio je naš ljubimac. Sada, kada nam se i grad malo ofucao, ni most nije ništa bolji – pobeleo je od rđe. Čudo jedno! Prvo bio metalno siv, zatim crven, a sad je pobeleo – kao neki starac (što on i jeste). Čeka, možda, javne nabavke pa da se ponovi. Ako slučajno prelazite leti preko njega, na onoj strani možete videti, umesto više stotina kupača i na obali i u reci, možda desetak ambicioznih pecaroša.
Fotografija dr Marka Stevanića
A šta ja (stara cepidlaka i nepopravljivi romantičar), između ostalog, najviše pamtim? Isto što i vi, samo možda niste obraćali pažnju. Svakog dana, na Radio-Beogradu u 13 sati, emitovana je emisija Hidrometeorološkog zavoda Jugoslavije o vodostaju na rekama i vodama. Čekao sam rusku verziju i glas spikera koji navodi kakvo je stanje na Ljubičevskom mostu. “Передаем сводку Главного управления Гидометеорологической службы Югославии об уровни води на реках…“ Zapamtio sam za ceo život. Tako smo učili jezik.
A kako smo se učili odrastanju, to može da svedoči i ovaj most, ali on, za razliku od mene, mudro ćuti i trpi svoje dane…
Fotografija iz vazduha dr Marko Stevanić.
Ostale fotografije iz arhive autora teksta.
U sledećem nastavku: “Remek delo“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Svim čitaocima bloga želim od srca srećnu Novu, 2022. godinu!
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
