Prošlost na dva točka
Ovaj tekst i naredna dva nastavka posvećujem požarevačkim motorašima. Šta je to toliko privlačno u vožnji motora? Mogu se koristiti relativno kratko vreme u toku godine, skupi su, kao i oprema za vozača i saputnika, rizični za vožnju, pogotovo na našim putevima. Kada pada kiša ili sneg najbolje je da ostanu u garaži. Za transport bilo čega gotovo su neupotrebljivi. Četvorotočkaši ih ignorišu, “seku“ i često obaraju. Nezgodno je koristiti ih za odlazak na posao jer treba negde odložiti kacigu, skinuti opremu, pa i presvući se. Za duge vožnje turističkog tipa zahtevaju posebne pripreme i – način života. Mnogo toga je protiv njih, pa ipak motoraši (bajkeri, kako ih sada pomodarski zovu) jesu spremni na sva iskušenja. Zašto? Ko je samo jednom zajahao motor i dodao gas hrleći u susret čistoj brzini, ne čekajući u “makazama“ ili zagušenjima na putu, zna kako izgleda prosecati svojim telom pejzaž. Dok sedite zaštićeni u automobilu kao posmatrač predela koji promiču, motoraši prolaze kroz njih uživajući u svakoj sekundi osvajanja prostora. Takav je bar moj doživljaj. Iskusni motoraš, moj drugar Srećko Denić, u jednom dokumentarcu koji sam režirao kaže – Motor nije za mangupiranje, već za uživanje.
Dug put je pređen do tog uživanja. Motocikl (kod nas se kraće kaže motor, a često i pogrešno motorcikl (fr. motocycle, od lat. motor – onaj koji pokreće i grčkog κύκλος krug), najpre se pojavio kao mlađi brat bicikla (dvotočkaša, u bukvalnom prevodu). Brzo je našao svoje mesto u građanstvu, ali i na ratištu. Još 1885. godine (dok nas tek čekaju Majski prevrat, Balkanski ratovi), Dajmler i Majbah napravili su motorni bicikl i nazvali ga Daimler Petroleum Reitwagen (Dajmlerova kočija na petrolej). Ubrzo mu je ime skraćeno na Einspur (jednotračni). Kada se napaćena i iskrvavljena Srbija pretvorila u Jugoslaviju, mnoge novotarije su vrlo brzo stizale u naše krajeve, pa čak i u našu kasabu, hrabro nazvanu varoš, pa i grad. Već 1931. godine osniva se Moto-biciklistički klub “Pobeda“. Zapamtite imena ovih ljudi, osnivača: Vlada Bogojević (krojač), Mile Vasić (trgovac), Mika Adamović (fotograf), Jović Dušan (železničar) i Vlada Trudić (električar). Sigurno je tu bilo još mnogo drugih, ali oni se nalaze na prvoj zajedničkoj fotografiji.
Osnivači na starom hipodromu, Požarevac 1931
Posle rata, 1954. godine klub ponovo počinje s radom pod imenom Auto-moto društvo “Pobeda“. Vozilo se sve i svašta. Od predratnih modela (nekako sačuvanih od oduzimanja), preko trofejnih motora, do novih mašina, kako je standar rastao. Požarevljani nisu morali da se stide voznog parka. Tu su bili motori kompanije BMV, NSU, Cindap; našao se i poneki engleski, italijanski i francuski model. Stidljivo su pristizale jave, čezetke, pa i domaća proizvodnja…Podsetimo da su problemi motoraša oduvek bili isti, a tada, s putnom mrežom kada se asflat tek pojavljivao, a kaldrima i makadam bili dominantni, bilo je podvig imati i voziti motor. Održavale su se i trke. Najpre na hipodromu, a onda stidljivo, koliko je to situacija dozvoljavala, i po ulicama našeg grada. Kako se širio asfalt, tako su se pojavljivali i novi motoraši.
U mnoštvu imena (ovaj put neću pogrešiti i početi s nabrajanjem), izdvaja se po svom entuzijazmu, pa i nadimku, legendarni Sava Vasiljević, Sava Java. Sledeći redovi napisani su rukom njegove kćerke, naše Vesne Rajković, istinske heroine dramskog amaterizma, pa ga prenosim u celosti:
Sava “Java“ u punoj brzini na trci
Zaposlio se sa 19 godina u fabrici „Morava“ kao metalostrugar i već od prve plate kupio „Javu“. Ubrzo posle toga kupuje NSU, ali nadimak ostaje. Učestvovao je na mnogim trkama širom Jugoslavije. U Novom Sadu uzima prvo mesto i dobija pehar, na šta je bio jako ponosan. U Pozarevcu je šezdesetih godina bila održana trka, vozilo se kroz čaršiju koja je još imala kaldrmu. Mene za ruku drži moja baba (njegova majka), a sa razglasa se čuje:“Trku vodi Sava Vasiljević „! A moja baba plače. Mnogo kasnije sam shvatila da je plakala od straha. Inače, znao je da nam priredi grdne sikiracije. Jednom tako sedne na motor i ode da ne kaže gde ide. Danima ga nema, baba i deda šetaju kroz kuću kao u kavezu, a onda 10. dan stigne raglednica – pozdrav iz Herceg Novog.
Uporniji posetioci interneta mogu na nekolikim grupama koje se bave našim gradom pronaći uglavnom iste fotografije i one se povremeno ponavljaju. Stoga su i fotografije iz porodične arhive Vesne Rajković utoliko dragocenije. Nemojte samo preleteti pogledom preko njih. Zagledajte izraz lica ovekovečenih na crno-belim fotografijama. Ona govore sve. Nema motoraša koji se neće nasmešiti i razumeti šta nam to, iz dubine decenija, oni poručuju.
PS
Nikoga nisam namerno izostavio, niti je moguće sve navesti. Priča je tek započeta. Izvora je veoma malo i uglavnom je reč o ličnim sećanjima. Ukoliko imate svoje uspomene i mislite da treba spomenuti neke ljude (vaše rođake, susede, prijatelje), njihove anegdote vezane za motore, molim vas da to uradite u komentarima kako bih mogao da u sledećim nastavcima i njima posvetim pažnju.
U sledećem nastavku “Motoraši naše varoši – od soleksa i ponija, do java, čezetki, emzejaca, honde… “
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
