Leto kada sam naučio da vozim…
Svako od motociklista (“motoraša“) može ispričati svoju priču – i da svaka bude različita. Evo i mog skromnog sećanja vezanog za motore. Kada smo se doselili u Požarevac posle jedne od brojnih prekomandi, postali smo Burjanci, bar privremeno. Težačka ulica je počinjala đermom (na raskršću s Partizanskom), a izlazila je, pored čuvenog zapisa, na dubravičku prugu. U toj ulici, živeći u iznajmljenoj kući Milivojevića, postali smo komšije Grujićima, vrednim ljudima kojima ništa nije bilo teško. Paun i Taca bili su glave kuće, a tri brata, Brana, Miloš i Zoran, poznati majstori svojih zanata. Ja sam se posebno vezao za čika Branu jer je on nas, decu, umeo da stavi ispred sebe na rezervoar motora i da nas proveze krug-dva po Burjanu, tamo do garaže “Laste“ (tu je sad Vatrogasni dom) i nazad. O slavnim Burjancima pisaću u sledećem nastavku, a sad da se vratim mojim ljubimcima.
To su bila moja prva iskustva s motorima. Dugo me oni nisu privlačili. Sećam se da mi je naš nekadašnji komšija iz Burjana, Đida (jedan od trojice “muzičke braće“, uz Milana – Šilju i Taneta), objašnjavao kako se menjaju brzine. Ništa od toga nisam razumeo. Međutim, prvi put mi je srce zaigralo kada sam na obližnjem vašarištu, ispred velike skalamerije u obliku valjka koja je ličila na bure i samo što se nije raspala, video motor i vozača sa onom kožnom kapom i velikim naočarima. Na dve osovine, kao na tehničkom pregledu, ispred “Zida smrti“, bez auspuha, motor se dernjao za sve pare, da nismo mogli ni da se čujemo. Onda smo se popeli na galeriju. Dok su dva motoraša rizikovala život ukrštajući svoje puteve, a cela konstrukcija se tresla, u meni je počela da tinja želja.
U vojsku sam otišao odmah posle srednje škole. U Gardijskoj brigadi raspoređen sam u A bataljon, kao komandir odeljenja automatičara, na objektu Jedan – rezidenciji vrhovnog komandanta u Užičkoj 15. Kakav ponos – ima li ko važniji od nas? Obučemo plavo počasno odelo sa akselbenderima, bridž pantalone i paradne čizme, šapku, belu košulju i glaze rukavice i eto nas na sektoru. A kroz kapiju 15 izlazi onaj ogromni mercedes s registracijom R 1111; u njemu Tito…a ispred, oko njega i iza – motori! Ma kakvi motori? Strvine! Lepotani, beemvejci. Na njima oficiri u počasnom odelu. Zastanu pre izlaska limuzine, nečujni, provere stanje, a kad isturiraju motore, zemlja se trese…Udalje se brzo kao da tu nikada nisu bili, a iza njih ostane miris benzina i moći.
Kako sam počeo s motorima?
Vrativši se iz vojske jednog dana sretnem mog školskog druga Baneta “Džeka“, sina čuvenog laboranta kog su svi zvali Laf. Posle prve godine u gimnaziji, Bane je prešao u medicinsku i rano krenuo s motorima. Prvi put sam s njim seo na motor i uverio se – to je to! On bi se zaleteo od glavnog trga prema tada jedinom semaforu i u stilu ruskog ruleta prolazio, bez obzira da li je bilo zeleno ili crveno. Tekli su dani u momačkoj slobodi, radu, avanturama, pa i sam ne znam kako sam došao do poni ekspresa. Možda mi ga je prodao neko od motoraša, ne sećam se više. Prefarbao sam ga mat-crnom, bez ikakve pripreme. Namerno je izgledao kao ružno pače, a sve u njemu bilo je podešeno da ide brzinama i do osamdeset na sat.
Nama su samo brzine bile u glavi, niko o bezbednosti nije mislio, a na njemu si mogao da se polomiš samo tako…Uglavnom, momci koji su bili priznati motoraši okupljali su se ispred mlečnjaka i nas sa ponijima ili kolibrima prihvatali s raumevanjem. Jednom mi se nešto na poniju pokvarilo i prišao mi je Mali Đura (kasnije Đura Monca) s kojim sam se površno poznavao i u dva poteza to rešio. Onda smo počeli da se družimo i prve motoraške “korake“ napravio sam baš s njim. Ostalo je to večno prijateljstvo.
Pošto su nama u to vreme bile važne samo dve zabave, motor i ono drugo, basket se podrazumevao. Na pokojnom stadionu malih sportova upoznao sam basketaša, jedinog koji je bio drskiji od mene. Bio sam levoruk, skočan, i nisam se plašio ni dvometraša. E, ovaj je bio nešto drugo: brz kao kobra, uporan kao pitbul, a šutirao je, uglavnom, bez skok-šuta. Bio je toliko brz da niko ne bi stigao da mu priđe kad se sprema za šut. Odmah smo postali nerazdvojni tandem. Moj drug Žića, koga će svi kasnije upoznati kao Žiću Maradonu, bio je pitomac srednje škole SUP u Sremskoj Kamenici. I tu smo imali zajedničkih tema jer sam ja tada već prošao obuku u rezervnom sastavu PJM, pa kad nismo bili na basketu ili motoru, onda smo pričali o Pravilu službe i oružju. S njim sam prešao mnogo kilometara na ortačkom motoru. Dogodovština je bilo beskrajno mnogo, kao i u biografiji svakog motoraša. Bio je član moje porodice, a o našim avanturama zaista bih mogao da napišem roman bez ijedne dosadne rečenice. Izgoreo nam je motor, svaku krivinu na kružnom toku smo “overili“, bili smo puni modrica i ogrobotina, ali od motora i basketa nismo odustajali.
Vozilo se bez dozvole. Žića bi izvadio svoju pitomačku legitimaciju sa slikom u uniformi; saobraćajci bi klimnuli glavom i slegli ramenima. Šta da kažu budućem kolegi? Vozio je motor isto kao kad igra basket – brzo, odvažno, drsko, ali sigurno. Žiću je život posle završene škole odveo na drugu stranu. Izvesno vreme bio je vedeta Gradskog SUPA jer je bio isto tako talentovan milicionar, spreman na sve. Džeparoši su se sklanjali kad njega vide. Posle je napustio miliciju, ali smo ostali u vezi. Dogodilo se jedne godine da Žića dobije Oktobarsku nagradu Grada Požarevca za humanitarni rad. Godinu, dve pre toga, i ja sam je dobio. Tako su sva jebivetra u najavi (izvinite na izrazu) dva motoraša i basketaša, postali ljudi, profesionalci i stigli i to iskustvo da podele. Možda nas je motor naučio tome da samo idemo napred i dodajemo gas? Ko bi ga znao…
Kako sam prestao s motorima?
Isto tako kako sam i započeo. Naglo. Nisam se ja njima dugo ni bavio, dve-tri godine najviše, ali to je stvarno bilo nezaboravno i dovoljno da sebe smatram zaljubljenikom u njih. Upoznao sam mnogo divnih ljudi koje i sad pamtim najpre po motorima. Kako se to dogodilo? Bila je zima, ispolagao sam testove i čekala se još samo vožnja. Jedan ledeni dan, drugi…Onda ispred zgrade uzmem da isturiram motor, moju sirotu, stoput friziranu čezetku, koliko da iznerviram komšije, kad ono nešto puče kao pištolj. Odguram kod Radeta ‘Pilaća’. On je pogleda i reče: “Pukla glava motora. Da ti se to desilo u vožnji sad bi ti bila plakata na banderi…“ Je li tako? Jeste. Dobro, ima i drugih načina da se završi život, ne moram baš tako. Ostavio sam motor kod njega u dvorištu i posle dva-tri dana vidim da je očerupan do rama. Ni točkovi nisu ostali. Sada, kada imam i slobodnog vremena i mogućnosti da kupim dobar motor, ne mogu kupiti zdravlje. A i oprema sada košta koliko pola motora.
Nema veze što se motocikl kratko vreme vozi tokom godine, znam ja kuda bih vozio da mi vreme duže potraje. Istim onim stazama na kojima sam se učio ljubavi prema tim opojno zanosnim dvotočkašima.
U idućem nastavku: “Mi, Burjanci…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
