NAJGLUPLJA BITKA U ISTORIJI – POSLEDICA VLAŠKE RAKIJE

Austrijski car Josif II je u septembru 1788. godine krenuo u rat protiv Turaka. Moćna vojska od 100.000 ljudi krenula je u susret neprijatelju i zauzela vrlo važno strateško mesto – grad Karansebeš u današnjoj jugozapadnoj Rumuniji. Podignut je veliki logor južno od grada i čekale su se snage Otomanskog carstva.

Husari, elitna jedinica austrijske konjice, prelaze reku Tamiš u nameri da izvide okolinu i eventualni dolazak Turaka. Na neprijatelja nisu naišli ali su sreli grupu lokalnih Vlaha, koji su im prodali nekoliko buradi rakije. I žurka je počela.

Za njima je i jedna pešadijska jedinica prešla Tamiš. U svom izviđanju, jedino su otkrili poprilično vesele husare. Prirodno, želeli su da se pridruže pijančenju ali su konjanici, a naročito husari, sebe smatrali višom klasom od pešadinaca i nisu hteli ni da čuju da sa njima dele piće. Da bi odbranili svoju vlašku rakiju, oni postavljaju improvizovane zaklone oko buradi. Pešadija je prišla na puškomet i zapodenula žestoku svađu.

Ne zna se ko je prvi zapucao ali je prvobitna svađa oko podele alkohola prerasla u pravu bitku sa puno poginulih. U opštoj pometnji, neko je povikao: „Turci! Turci!”. Husari uzjahaše svoje konje i krenuše nazad ka logoru. Pešadinci se dadoše u poteru, a obe strane su nastavile sa puškaranjem.

Čuvši pucnjeve u daljini i videvši vojsku koja prilazi, komadant austrijskog logora je pomislio da su Turci započeli iznenadni napad. Na brzinu je organizovao odbranu i postavio artiljeriju. Kada su se konjanici primakli, video je da to nisu Turci. Austrijski oficiri počeše da viču: „Halt! Halt!”, što na nemačkom znači: „Stanite!”. U austrijskoj vojsci bilo je puno Mađara, Srba, Hrvata, Čeha, Slovaka, Italijana i drugih naroda, koji nisu razumeli nemački jezik, te su im ovi povici zazvučali kao: „Alah! Alah!”, borbeni poklič Osmanlija.

U austrijskom logoru nastaje potpuni haos.

Mislivši da ih napadaju Turci, vojnici pucaju svako na svakog.

Bitka kod Karansebeša 1788.

U opštoj pometnji, umalo je i sam car Josif II izgubio glavu. Oboren je sa svog konja i pao u potok. Zatim dolazi do opšteg dezerterstva. Kompletna austrijska vojska se razbežala na sve strane, bežeći od same sebe.

Doduše, nisu baš svi u logoru izgubili razum… Blagajna sa novcem predviđenim za plate 100.000 vojnika je „nestala”.

U opštem rasulu, Austrijanci beže što dalje od izmišljenih Turaka.

Nedugo zatim, stiže i prava turska vojska. Umesto očekivane velike bitke protiv nadmoćnog neprijatelja, zatiču brojne mrtve neprijatelje i napušten Karensebeš, koji zauzimaju bez borbe. Karensebeš je bio značajan jer je poslednje planinsko utvrđenje koje bi bilo skoro nemoguće zauzeti, naročito ako bi ga branila onoliko moćna vojska. Iza njega je ostala Panonska ravnica…

Naravno, Turcima ništa nije bilo jasno ali su sa zadovoljstvom prihvatili ovaj neočekivani poklon.

Austrijanci su kasnije tvrdili da je ovo potpuna izmišljotina njihovih neprijatelja Francuza. Međutim, ostaje činjenica da su Austrijanci, iako vrlo brojni i nadmoćni, predali grad Karensebeš Turcima bez borbe.

Oko toga šta se tačno desilo, postoje razne teorije. Ova verzija, da je za sve kriva vlaška rakija, je najčešća i najinteresantnija, pa smo nju i opisali.