Šira slika, koja je čoveku neophodna da bi razumeo ono što zna samo u teoriji, ilustrovala je položaj Zemlje u beskonačnom univerzumu i čovečanstvu ukazala na činjenicu da je to jedini dom koji za sada ima, kao i da smo zaista privilegovani što živimo baš tu.
24. Decembra 1968. godine, posada Apola 8 koju su činili Frank Borman, Džejms Lovel i Vilijam Anders je imala privilegiju prvi put da vidi Zemlju iz perspektive do tada nepojmljive ljudskom rodu.
Borman, Lovel i Anders su postali prvi ljudi koji su napustili Zemljinu nisku orbitu, te su deset puta obišli Mesec i uspešno se vratili na našu planetu.
Njihov primarni zadatak bilo je fotografisanje potencijalnih mesta na koje bi buduće Apolo posade mogle da slete na Mesec, a ono što su prilikom četvrtog obilaska videli ostaće jedan od najupečatljivijih prizora u istoriji čovečanstva.
Borman, komandir misije, je uspravio letelicu tako da je prozor bio okrenut ka Zemlji.
„O, moj Bože!“, uzviknuo je Anders.
„Pogledate ovo! Zemlja izlazi! Ovo je prelepo!“, uzviknuo je Anders.
Ono što je vidio bio je „izlazak Zemlje“ („Earthrise“), do tada nepojmljiv prizor.
Svima nam je poznato kako Mesec „izlazi“, odnosno prizor koji vidimo kada Sunce obasjava jedan deo Zemljinog prirodnog satelita, pa kažemo da vidimo „mladi Mesec“. S druge perspektive, one sa Meseca, takođe Zemlja „izlazi“.
Fotografija je prvi put objavljena početkom 1969. godine i bila je inspiracija za prvi Dan planete Zemlje koji je obeležen 1970. godine, pa se od tada obeležava svakog 22. aprila. To je ujedno bio i prvi korak u razvijanju ekoloških pokreta širom sveta, budući da su mnogi uspeli da dožive osećaj samoće u kosmosu koji su astronauti opisivali, kao i veliku želju za povratkom na rodnu planetu. Šira slika, koja je čoveku neophodna da bi razumeo ono što zna samo u teoriji, ilustrovala je položaj Zemlje u beskonačnom univerzumu i čovečanstvu ukazala na činjenicu da je to jedini dom koji za sada ima, kao i da smo zaista privilegovani što živimo baš tu.
