Najrasprostranjeniji narodni običaj za Stevanjdan je da se tog dana iznosi božićna slama iz kuće. Slamu nikako ne smete bacati, jer se verovalo u njenu plodotvornu moć, pa je stavljana radi podsticanja roda i napredovanja, u raklje drveća voćaka, u pčelinjak ili privredne zgrade. Za ovu slavu šaljivo kažu da je drže škrtice, jer siti gosti posle Božićnog slavlja, teško da mogu mnogo da pojedu i popiju.
U šumadijskim selima se na Stevanjdan domaćin sa sekirom odlazi u voćnjak da, kako se kaže, poseče nerodna stabla. Uzmahne sekirom, a neko ko je s njim ga odvrati od seče, govoreći mu da ne seče, jer će ove godine da rodi, pa stavi rukovet božićne slame u raklje stabla.
I tako, od voćke do voćke, dok ne zakite slamom, radi pospešivanja rodnosti, sva stabla koja su prethodne godine omanula u rodu. Verovalo se da božićna slama štiti voćnjake od grada.
U Vojvodini je tradicija da slamu iznose žene, tiho, da se ne bi čulo kako odlazi Božić. One metlu kojom je božićna slama pometena, ne koriste tokom godine, već radi zdravlja čuvaju.
Slavski kolač za Stevanjdan mesi se dan pre slave i ukrašava se figuricama ptica, žita, grožđa, burencima, knjigom. Iznosi se na već obogaćen sto sa suvim voćem, orasima, medom, jabukama i narandžama, a zatim posvećuje i seče ili lomi (po tradiciji i običajima).
