Jeste li mi rod…
Đura Jakšić je za vreme svog kratkotrajnog boravka na Zemlji (poživeo je nepunih 47 paćeničkih godina) stvorio delo za koje bi mnogima bilo potrebno dva života. Putujući od nemila do nedraga, darivao je ali i rasipao svoje talente, okupljao i rasturao porodicu. Gubio je prijatelje i sticao nove, ali su se zato neprijatelji gomilali. U njegovu čast osnovana je asocijacija Venac liparskih gradova, u kojoj su se nalazila mesta u kojima je najduže boravio, ali i sva druga koja se Đuru osećala svojim. Ova asocijacija je dva ili tri puta pokretana ambiciozno, da bi se potom nekim čudnim načinom gasila, nestajala. U Srpskoj Crnji, da podsetimo, već nekoliko godina ne postoji više ni kulturni centar koji je nosio njegovo ime. Ne verujete? Da, jeste neverovatno, ali je i istinito. Neki ljudi nisu mogli da prevaziđu svoju malenkost i rezultat se vidi.
Požarevac se odužio Đuri kao malo koji grad. Pored ulice (paralelna s Gradištanskim putem), postoji i kvart u centru, popularno nazvan “Đura“; dobio je to ime jer je na raskrsnici ulica Čede Vasovića i Kosovske bila čuvena kafana “Poslednji groš“. Podignut je i prigodan spomenik, ambijentalno lepo uklopljen, u centralnom delu kvarta; imamo i slikarsko udruženje “Đura Jakšić“. Časopis “Braničevo“ je svojevremeno, 1982. godine, posvetilo ceo broj Đuri, a objavljena je i luksuzna monografija. Naše pozorište igralo je predstavu “Jeste li mi rod“, originalnu dramu Milisava Milenkovića. U Burjanu je izvesno vreme radila kafana “Poslednji groš“. Naš Centar za kulturu bio je jedan od najaktivnijih inicijatora obnavljanja Liparskih večeri, mnogo puta učestvujući na njima. Objavili smo kao suizdavači dve knjige sećanja o Đuri. Moja drama “Nebeskim sokakom“, o zamišljenom susretu Milene i Đure, čeka da je neko odigra. Trudili smo se da što više animiramo članice asocijacije koliko su to okolnosti dozvoljavale. Mogli smo još, ali ni ovo nije malo.
Kulturni centar u Srpskoj Crnji organizovao je pomenute Liparske večeri, tradicionalnu manifestaciju koja je omogućavala Srpskoj Crnji, lepom banatskom mestu na samoj granici s Rumunijom, da na svojim scenama, u Domu kulture i u kući Đure Jakšića, u onom prostranom senovitom dvorištu, ugosti umetnike iz Beograda, Novog Sada, Temišvara, Zrenjanina, Kruševca, Kikinde, Kragujevca, Sente, Žagubice…i, naravno, Požarevca. U Požarevcu je Đura u pet navrata najduže živeo, ako izuzmemo mesto rođenja i njegovo poslednje konačište Beograd. Boravio je i u Beču, Pešti; može se reći da je za tadašnje pojmove bio svetski čovek. Živeo je i radio u više srpskih mesta kao strani državljanin (!) dok nije dobio naše državljanstvo. Srpski Rembrant, bio je učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i u Požarevcu, ali i nastavnik crtanja u gimnaziji u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini. Čovek koji je napisao najvatrenije stihove naše rodoljubive i patriotske poezije, ali i pesme koje su s lakoćom stizale među note i postajale stare gradske. “Ana toči, Ana služi, al za Milom srce tuži…“. Pesme o Gornjaku jesu jedan od najvećih spomenika tom biseru prirode.
Da se podsetimo onoga što većina Srba treba da zna: Đura Jakšić je tvorac kovanice “bolje grob nego rob“, tri drame, desetine slika, mnoštvo proznih tekstova, ali i više pesama. Bio je duhovit i bez dlake na jeziku. To ga je i koštalo života. U leto 1987. godine zaustavio je jednog seljaka i rekao mu: “Ako ideš Terazijama, kad dođeš do hotela Pariz udri vola i viči: šta se ustežeš, kao Ranko Alimpić na Drini…“. Dade mu dinar i seljak uradi kako je rečeno. Za stolom pred hotelom sedeli su oficiri okruživši generala Alimpića u veselom razgovoru. Jedan od njih je odmah otišao i prijavio slučaj, sluteći od koga je to moglo da krene.
Posle izvesnog vremena u Skadarskoj ulici dva preobučena stražara presreli su Đuru i premlatili ga dušmanski. Od tih rana on je i umro krajem novemba iste godine. Njegov kovčeg izneli su na rukama Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Požarevljanin, pisac i počasni đeneral, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. Pola Beograda je svojim prisustvom na sahrani izrazilo svoj revolt.
Međutim, mesta za revolt bilo je još…Ni mrtav Đura nije imao mira.
U sledećem nastavku: “Naša posla 2“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
